Knjiga Živojina Petrovića Vršačkog pisca

Јелена Пелин

Написао: Живојин Петровић

П р о л о г

Седмогодишње женско дете гледа у икону Свете Тројице. Име детета је Роксанда. Њен поглед креће се од целине ка детаљима: Бог Отац Саваот – три анђела у плесу око Земаљске кугле – Бог Син са великим крстом пребаченим преко десног рамена – Свети Дух у виду голубице раширених крила. Тако вишекратно – Отац, анђели, Син, голубица – шетају њене очи, док се, најзад, не зауставе на лику што јој први на поглед узврати: анђелу са самог дна иконе. Он, ћосав и намргођен, као љутит што му се прекида игра, кажипрстом показује у правцу широм отворених врата собе у којој се она, Роксанда, налази потпуно сама. Под таквим гестом седмогодишње женско дете на тренутак остаје укочено, као паралисано. Затим, бистрећи се, захвално клима главом и, полагано, упућује ка излазу: очи детета прелазе преко три стола која творе ћирилично слово п. На њима види уредно сложен сервис који је, зна, постављен због слављења славе. Зна и које, напамет: Свети великомученик Георгије.

У прохођењу кроз дугачак ходник, па и антре, све до уласка у другу собу, осетила је мноштво зачуђености што потицаху од ужурбаних, високих жена, са крупним посуђем у рукама.  Претпоставила је да је разлог њиховог чуђења најпре њен несигурни, лелујави ход, а онда и лице, намрштено, чију је крутост као креч бледа кожа само подупирала. У другој соби, овећој просторији испуњеној широким креветом са лутком на средини, Роксанда спази како са плафона, брзином промаје, пада нека светломрка завеса. Сва од густих, неправилних набора чинила се, најпосле, тешком и као окамењеном, те је, таква, и на део неког планинског пејзажа подсећала; спуштена, у целини је прекрила лежај. Из те завесе-планине, не разгрнувши је, изронила је, најпре главом, а потом и целим телом, једна девојка. Била је висока и витка. Складним и сигурним покретима, а кретала се, полако, ка детету, откривала је живост и снагу удова. Када та појава на корак од Роксанде стаде, ова јој, без устега, зâр и леполикост упијати поче, намисливши да их оком, као рибар мрежом, нахвата што више и, после, скупљена својства да из себе не испусти, никада. Зар сме и трун заборава да паде на светлост ове див-жене? – запитала се. Али, упркос жељи, крхка је утка једне цурице. У уским и, касније, широким брешама створеним у памћењу детета целовита фигура девојке губила се и ситнила. Осташе, пак, детаљи. За утеху чврсти, као у стену уклесани. Беху то: девојчин нос, дуг и прав, увојци косе боје ушећереног меда, обнажено раме са младежом величине осушеног зрна грожђа, црне натикаче ишаране мотивом змије... И као да се, наједном, и беочуг мириса каквог покошеног поља закачио за њене мале, детиње ноздрве. Заувек, такође, у памети да буде понет. А девојка се, све одишући запахом билина, спусти подно Роксандиних ногу, задиже јој хаљиницу, па пољуби леву бутину више колена. Као никада до тада, Роксанда осети ритам свога била: надошла јој од стопала нека моћна врелина, те се, јака, бујици слична, ширила дамарима нагоре и свуда, све крви препороду ближа, да би онда, кад је по сваком куту њеног седмогодишњег бића на равне части растрта била, намах стала. Лице јој се зажари, плану. Трепнула је, занела се, али остала на ногама.

 После нестанка девојке и завесе, Роксанда осмотри, лагано и са страхом, један пупчаст и румен белег на левом бедру, сличан цвету или листу какве биљке, као нанет жигом. Пулсирао је на дрхтавој кожи, али није пекао. Угледала је, затим, у наглом, готово вратоломном окретању главе, своју мајку. На лицу жене у довратку оцртавао се забринут осмех. Намирисане хаљине и руке, па бујне, црне коврџе и једна велика сенка неспокоја, ускоро се надвише над дететом и прекрише га.

ПРВА

Мршти се и по трећи пут узастопце упире поглед у цртеж. При сваком нагињању нервозa за столом се понавља. Кратка, више тренутна нервоза, но довољна за опомену. Нешто дефинитивно не штима овде, помислила је. Нешто што не види, али ту је. Боцка! Мораће да га призове, ипак. Нека у овом часу Он заигра на посусталој жици њене идеје.

А Дух-савет у затвореном каже: Роксанда, када после дужег не иде, одвратиш за тренутак пажњу од центра, па се посветиш нечем... Чему? Дух-савет: Нечем маргиналном, али блиском. У повратку, проблем се увек јасније сагледа. Thanks њеном старом унутрашњем пријатељу! Many thanks! Поглед се, значи, преусмерава на ово жуто и црно у руци. Дрвено. Оно је најближе томе „присно а по страни“. Али, због чега је средство за прављење дистанце увек истоветно?... Зашто избор увек пада на њу? Не, Роксанда, за ово се не призива поново Дух-савет. Беспотребно је, јер је одговор једноставан. A гласи: свака графитна оловка има по средини или на рубовима утиснут текст. Типизиран и, тиме, довољно неутралан. Осим тога за њене, Роксандине, методе учења, такав текст је и  и д е а л н е  дужине. Његовим читањем ствара се хармонизована удаљеност од проблема у задатку. Одлично темпирани timeout. О.К. Чита брзо, механички: NR STAEDLER NORIS HB2. H као скраћеница од hard, помислила је. У преводу: тврд. А тврд ће, богме, и испит бити! Завртела је оловку. Убацивши затупаст крај у уста, загризе га и врати поглед на велики, бели папир по крајевима причвршћен. Схвати: није јој се допадао нацрт предмета у доњем делу рада. Заправо, место где га је нацртала није било адекватно. Жустро избриса спорни део скице специјалном art-eraser, уметничком гумицом. Ту је запињало, дакле. На тај би се табуре, заобилазећи трпезаријски сто овакве величине, сви спотицали! Још у њој чучи нешто аматеризма, мада је на прагу треће године. Срамота, Роксанда! Срамота... У ствари, престрого суди. Заборавља да професору М* одговара и нешто индивидуалности у финалном осмишљавању стамбеног ентеријера, иако је он, професор, познат као роб формализма. Додуше, овакву „индивидуалност“ не би толерисао, сматрао би је, што и јесте – омашком. Подигла је главу и погледала кроз прозор: небо се све више затвара... Shit! Ових дана треба звати деду. У то у подне, најбоље. Онда је обично код куће, јер силази са врха посла, а некако је тада и најјасније чује, односно разуме. Њен љубљени деда је већ одавно Метузалем, али такве енергије да... Реткост, страва! А pro po енергије, подсетник на сату опомиње да је време за њен доручак. Што значи – јак, нештедљив. Пун стомак ће дати снаге за, рецимо, препуцавање са братом уколико уследи, а обично уследи... И као по правилу око начина коришћења справе без-које-се-више-не-може, називане и будућност будућности и ко зна још како у том почетном, сада већ анахроном маркетингу... Индустријски скотови осамдесетих, а нарочито деведесетих година прошлога века – нека извини господин Бил Гејтс! – брзо су се потрудили да Његово Бинарно Величанство прилагоде и омасове за кућну употребу. Штавише, да га у збирку неопходних породичних справица уврсте. Велико, светско тржиште, crystal clear. Али, дубоко је уверена да се компјутер не може мерити, нити изједначити са појавом, односно увођењем телевизије пре отприлике педесет и кусур година. Злоупотреба је овде, просто, далеко већа.  Огледало те злоупотребе је и њен рођени брат. И не само он из тзв. интернет-генерације којој, реално, и сама припада. Седам сати је ујутро, субота. Она, Роксанда, устала је да би, свежа, погледала и дотерала цртеж амбијента који ће накнадно, то јест после  р у ч н е  обраде унети у PC, што ће рећи дизајнирати га у програму Corel D* или у неком другом, да би ту остао сачуван као каквом складишту. Исти случај је и са свим њеним важнијим писменим радовима које је прекуцала и, наравно, снимила у Word-u. Добро. Кад затреба тамо су, увек. Да ли баш увек?... Не, јер, истине ради, фамозни HARDWER и још фамознији SOFTWER могу да рикну, па ако није обрађене плодове цртања и писања пренела у неки USB на време или, пак, нарезала на диск, одоше највећим делом у неповрат, у Недођију. Зато их редовно и наснимава. Awesome!... Све је то, разуме се, једна олакшица. Не мора поново и поново да плови по великом, белом листу, да врти оловку, подмеће лењир, боде шестаром, у преводу: гризе се још икс пута. То сад решава неколико click-а за жељене измене у фајлу, а потом save & print. Онда, у рукама њена ствар, њен труд, њен зној. Финиш посла! Осим, наравно, ако га не приказује као анимацију, заправо као видео-рад, што варира од предмета до предмета, али највише од захтева професора. Они од „старе моде“ више воле кад им се под нос метне хамер-папир, али неки асистенти – има их и који су само три или четири године старији од ње – инсистирају до одвратности на компјутеризованом завршетку курса! Елем, на претходно се надовезује и исправно коришћење интернета и, наравно, e-mail-a. Изузетно практично, признаје. А брат и њему слични?... Тај металац, будући машин-бравар, први у струци, а лош у свему осталом...  Тупаџија! Ужива и он у благодетима  и  предностима Њ. В. Компјутера, па све овако, по насловима, и без воље упамћеним: Assassin Creed, Turok, Tomb Raider, Need for speed, Warcratf, Counter strike, Mirrors Edge, Crysis и сијасет других токсикација духа. Да, управо тако: токсикација. Тај рачунарски отров чини да једно дете напросто побегне од правих игара и, нашавши се у њиховим симулацијама, постане некреативно и крајње пасивно. Попут малог Зуа из првог комшилука: све што уме је да се што пре залепи за PC! Па удри по тастатури или џојстику! Игра се, клиња. У ствари, везује за столицу. И тако сатима, данима... Стално на једном месту! Као какав инвалид, нека јој Бог опрости ове речи!... Упркос „Лилипуту“ изграђеном, заправо монтираном између четири велика клипа кукуруза, то јест солитера, у којем, овом до реке, и она, Роксанда, живи, кад је видела да Зу на игралишту сам или, још боље, у друштву, шутира лопту по теренчићу, игра се у песку, спушта низ тобоган, љуља на љуљашци или јаше оног лепог, дрвеног коња...? Никад, ниједном. Ситан је, рекла је његова мајка. Повредљив. Исувише нежан за игре напољу, осим у забавишту где су деца под контролом. Она, мајка, не стиже да га прати. Овако, у стану, поред компјутера, безбеднији је. И стално на оку. Идиоткиња! У томе је квака – ситан телесно, може постати ситан и са вијугама... Мали ментол Зу. Ух! Далеко било. Претерује, зна. Отеће се малиша тим глупостима. Моторика је чудо, зов! Атавизам кад-тад прерасте сва та успоравања. Али, ето, њу таква превелика количина толеранције у домаћем васпитању, у попуштању хировима, заправо, изразито нервира! Зашто је она на овакве појаве баш толико алергична и љута?... Одговор мора да лежи у оном од деде давно упијеном флуиду, сигурна је. Усисала га је у четвртој, петој или, можда, шестој години живота и створила отпор према много чему вештачком. Време проведено на дедином крилу: ма ту су шапатом испричане читаве бајке! Жилаве, грубе руке и по која старачка пега на њима: све топло и људско. Гледа, сећа се, у коцкасту, земљану пећ. А сеоска зима. Тешка као ниједна друга. Она у соби ниске таванице покушава, иако слаба и нестабилна, да игра, али једва да и поцупкује... Деда певуши и оком једног орла пази да му се унука случајно не занесе и да не падне. Намерно је не придржава у тим тренуцима. Излазе ускоро напоље, на снег. Весела, прави грудву и гађа га. Промашује, наравно. Он је ставља је на санке и вуче. Галаме, радују се. У повратку, седају за велику трпезу. Ускоро следи дедино бесмислено убеђивање: „Једи, унучице! Јака, здрава 'рана. Све наше, домаће! Из куће потекло... Јести се мора, унучице.“ И никада није могла, сећала се, прецизно да одреди када је мучнина настајала: од погледа на сто препуног јела или, пак, од дединог наваљивања... Одговарала му је да не може баш ништа сад да стави у уцта и да је 'ране јако, јако пуно... Све јој се, задуго, одиста гадило. Аno* болест била је немилосрдна... Тргнула се. А може ли овог јутра, Роксанда?... Може ли, унучице? Него шта, него да може! Осетивиши гладну садашњицу, облизнула се и пожурила у кухињу. Извадила је из фрижидера пластичну кутију, отворила је и поређала на уском послужавнику преостали „фабрички шљам“, како је повремено називала храну и робу из маркета. На столњаку се нашло неколико режњева кулена, коцка тврдог сира, млечни маргарин, мало рена из теглице, две кришке интегралног хлеба и чаша ђуса. Именовани „шљам“ ипак је појела безмало до последње мрвице, те се, онако сита, отпивши сок, готово с мржњом окренула према брату који је улазио у кухињу, зевајући.

- Могла би да ми помогнеш – рекао је уместо поздрава, па, као сестра малочас, дохватио ручку фрижидера. Извукао је сендвич у фолији и, размотавши је, начео га с ногу. – Знаш боље енглески, јеби га. Ја га само натуцам... Ich bin deutscher Soldat! У такав сам разред распоређен. Шта могу, сестрице?

- Да легнеш и да се наспаваш. Очи су ти натечене... Закрвављене.        Баздиш на алкохол!... Угаси машину и правац кревет.

- Што је истина, истина је: почели смо синоћ у „Елдораду“, а завршили у „Амнезији“, као и обично. Мрак! А компјутер... Ма, ту нешто... Опет осуђујеш брацу због „прекомерне употребе“?

- Да нећеш можда, о чуда, да обрадујеш секу и кажеш да сада  н и с и  за екраном рачунара?

- Ма, не. Јесам, али...

- Али?

- Ово је нешто друго. Једна заврзлама од игре, кеве нам. Пасовала би ми више нека пуцачина, али немам тренутно ниједну нову... Помози ми око превода, bite.*

- Превод за банг, бум и сец?… Are you kidding me? Толико енглески ваљда знаш?

- Банг и бум? То се пређе очас посла! Ово је нешто... мудрије.

- Ако је то нешто мудрије, како кажеш, онда значи да је оно претходно било мудро. А ти добро знаш да није.

- Хоћеш ли да ми помогнеш или не, Faith?

- Ја се, хвала милом Богу, зовем Роксанда! А то шатро име гарант си скинуо са неке од твојих ступидних игрица.

- Аааа, ово не могу да ти опонирам, како каже наш комшија Врата-До. То је један лик... Combat-girl, капиши? Фајтерка. А још кад турнеш оне минђуше од девет цола, како да одолим асоцијацији? Личите као сестре рођене. Па и оно твоје сечиво like a Assissin’s Сreed*… Страва!

- Умукни. Цео солитер, захваљујући твом поганом језику, зна за то моје сечиво. Шта причам? Знао цео кварт! А прве комшије, наравно, већ праве легенду од тога. Да ли ти паланачки „легендотворци“ и „душебрижници“ знају да сам помоћу те справице једном детету спасла живот?... Не, јер није било „медија да забележе“. И никога другога да сними, па да стави на једну од оних несносних друштвених мрежа. Ха! Важно је да се камермани режима, уредници дневно-политичких рубрика, са пуленима – репортерима и спикерима – обавезно нацртају приликом тирада политичара свих врста! Е, од тада сам, Бранимире, чини ми се, почела да мрзим псе, тв-новинаре и – политичаре! Последње, у ствари, мрзим у самом појму...

- Без разлике? Мислим и оне мале, салонске? Пекинезере, чиуваве, пудлице...

- А посебно, Бранимире, мафиозе који шетају такве монстрхибриде попут ротвајлера или питбултеријера.

- Ту, сестрице, постоји једна паралела: код нас и политичари и мафијаши на узици воде исти генетски инжењеринг. Треш! Баш сам преки неки дан видео два наша локална у Д-ском парку. Само што им се џукеле нису поклале!

- Пaмeтније би било да су се власници поклали... Но, збиља, каква ти је помоћ потребна?

- Hilfe, сејо, hilfe! Schnell!

- Добро, де. Не глупирај се више. Покажи ми.

Соба је, природно, смрдела на адолесцента. Раног. Кад на то дода још и дуван: пепељара пуна мртвих пикаваца. Свуда извире здравље, без дискусије! А, да. Око јој нишани и оне конзерве Coca Cole и Budweisera.* Како је њен брат типичан тинејџер, помислила је. Да му је на зидовима, осим слика мотора, разних „формула 1“, деколтираних глумица, поп-звезда и наркотизованих рокера са гитарама у канџама, макар само један пејзаж или фотос истог! Кад би је послушао и ставио слику те или сличне живе врсте, као што је на пример портрет, напросто би лакше дисао. И чистије мислио. Али, убеђивати га да у своју јазбину убаци нешто племенито – неплеменито је траћење времена и, наравно, живаца.

- Дакле, what wrong?

- Е, па вронг је у томе што не знам шта ово двоје једном другом саопштавају... У питању су извесни захтеви, драга сестрице. Ту је, видиш, овај бркати рецепционар и ова висока девојка веома налик нашој, пардон, твојој Тањи. Не могу са њом, девојком-шетачицом, назовимо је Лепом Катом, ни да мрднем из рецепције хотела. Мислим, неће горе на ове, видиш, степенице, а ни просторију не може да напусти. Заглавитис главоломка! Шетам је по соби као мајмун. Кликовао сам и на многа места, покушавао што-шта да упарим, али – џаба! Да попиздиш. Већ сам помислио да је bug. Ево, поновићу ти њихов разговор.

Роксанда погледа у екран компјутера. Удубљујући се у призор нашла се, ускоро, на ивици изненађења. Пријатног. Невероватно, помисли. Аверзију према сцени отклања, најпре, недостатак оних убојитих цеви из којих рига пламен, конструисаних обично у првом плану. Оно што тзв. гејмери називају „игром из првог лица“.  Музичку позадину, за дивно чудо, ствара симфонијски оркестар. И блага је. Лепа, штавише. Нема, дакле, оних нападних и опскурних електро-тонова. Ентеријер, пак, на општем плану подражава сфумато – за око скоро увек угодан! –  а попуњеност одрађена у виду извесне имитације деветнаестовековног салона била би можда и за десетку, међутим онај лустер са дречавим витражним елементима насупрот доминирајућој браонкастој и мат боји зидова и намештаја ту, просто, не спада... На страну сад са анализама и латентним професионалним деформацијама! Брат јој игра мислећу варијанту дробилице времена. Не пуца ни на ког, не шутира, не маше песницама, ни моткама. Не тамани непријатеље у људском и нељудском облику. Он је сад мислилац, логичар. Или бар покушава да то буде. Па да га подстакне на још размишљања кад се већ примио на ову, како рече, главоломку или заврзламу. Да му жеља не ишчили. Кратак је, зна.

- Рецепционар, Бранимире, говори да му твоја Лепа Ката преда или, пре ће бити, покаже пртљаг. Ката му, пак, одговара да је уморна и да је кофер одмах по уласку оставила поред чивилука непосредно код врата. Хотелијер каже да се опусти и не брине – за свe њене ствари, укључујући и покисли капут, побринуће се он, а затим јој показати смештај. Али, овде су за пртљаг употребили француску реч багаж, па те је то, вероватно, највише збунило.

- Џентлмен тај рецепционар, а? Кликнуо бих ја на кофер, па на бркоњу да сам, као ти, одмах укапирао шта причају! Тако се радња овде покреће, знаш. Aber*, кад је Ката улазила у зграду дошло је до планског, мада веома кратког, затамњења. И девојка се у моменту створила код рецепцијског пулта без пртљага! А онда су јој кофер, видиш, закамуфлирали иза поменутог чивилука... Погледај колико су натрпали одеће на ту покретну вешалицу, а кофер је мален, једва се да спазити! Ех, колико је лакше кад познајеш језике... А сад те молим за стрпљењe, сејо. Пази, стварно...! Баш како рече. Бркати узима пртљаг и води је на спрат до собе број... осам. Запамтићу ово. Браво, секо! Хвала ти до неба што си ме одавде ишчупала. Частим првом приликом!

- Прво, рецепционар није никакав џентлмен: то му је дужност, како и сам каже. Друго, обећај твојој sister да ћеш после одласка код Саве заиста да се оканеш PC-a. То је као да се ме већ частио...! Мозак ти изгара умором, зато се и не сналазиш. А игра је, видим, врло једноставна.

- Код којег Саве? Ја немам ниједног пријатеља који се тако зове! Да ниси и ти пролупала, можда?

-Ха! Е, јеси тупаџија, вала! Ни свој сленг не препознајеш. Била сам уверена да бар то Иди код Саве или у преводу ИДИ ПА СНИМИ или САЧУВАЈ може да ти зазвучи познато... Видим, не. Енглески save, по српски сними. Игра речи... Сачувај позицију, па у кревет! Јеси ли сад разумео? Ма, коме, уопште, говорим?...

- Како ти, Faith, не допизди  да ми стално глумиш мајку, кеве ти?

- Сад још реци да сам досадна.

- Не, откуд? Секо, ретко се виђа – а то и моји другари мисле – да неко у двадесет и првој, као ти, осим по моди, у свему осталом већ увелико тера  п е д е с е т у!

- Могла бих ово да схватим и као комплимент, да је као комплимент упућен. Али, није. Да ли због тога што, по вашем, немам појма шта је то добар провод?...

- Јок, Faith. Знам врло добро да си оно нормално нормално и пролазила! Пролазиш и сад, али ређе, колико из прикрајка смем да приметим... Па и твој металац је присуствовао неким твојим првим журајама овде. Стидљиво, додуше. И сад још црвеним: уловише ме како буљим у твој Grosse пријатељицу Тању... Бламажа, заборави! Не брине мене то. Брине ме твој трип. Свуда је исти. Чак и под пићем! Једна те иста песма и исти рефрен: простор, дизајн, перспектива! А и ледена си, брате. Недодирљива.  

- Пођи са мном једном код деде у О*! Можда би ти извесне ствари тамо постале јасније. Продубио би своје видике. Рурална средина, где сам, за разлику од тебе, добар део детињства провела...

- Ех, то моје друштво!... Петар звани Рекс, на пример. Он сматра да си врло женствена. Ма синоћ су све нешто о теби дрвили... Шта ме тако гледаш? Нико те не сматра мушкобањастом, кеве нам! Само већина мисли да имаш исувише тврд гард... Скоро боксерски!

- Лукаво и упорно игноришеш моје помињање села, видим.

- У ствари, сво моје друштво пали се на тебе... Синоћ је једна будала била чак... Како се оно каже? Да! Вулгаран је био тај... Ма неки прихефтани кретен за столом, заправо. Тај је попио један директ по носу баш од Рекса, а тек што је почео да те „хвали“. Патос. Класичан нокаут! И...

- Шеснаестогодишњаци! Ви се палите и на... Слушај, Бранимире. Село из којег смо потекли је... Ма, само губим време са тобом! Боље сад заћути, наљутићеш ме.

- Сачувај ме Боже твоје љутње! Мислио сам да ће ти ово са друштвом мало подићи перје. Осим тог кретена, који се, јадник, очајно труди да постане наш, остали су добри момци. Праве другарчине!

- Баш су ми подигли перје, awesome! Голица ме по носу, ништа друго. Ти и твоје славно металско друштво. Мислим да је време да ти кажем: Good night, my brother! Good night.

- Е, кад је тако, онда: Auf wiedersehen. I vielen dank.

Изашла је из собе. Заставши у централној просторији њиховог стана, помислила је: деведесет квадрата, четири одељења... Добро је што им је пребивалиште овако велико! Ово овде, где стоји, комбинација је гостинске и просторије за дневни боравак – њен први дизајнерски тест. Успели. Да је којом згодом њихова гајба small, дошла би им, убеђена је, као темпирана бомба! Оптерећен разним породичним индивидуализмима, нарочито њеним, квартет „Брестовац“ брзо би у каквој малој комори одсвирао своје. Брзо! У скученим просторима, а  к р у п н и м  жељама, званим и амбиције, пре долази до конфликата. Варница и бум! очас посла. Има ли ту шта да дода Татјана-Тања Апостолов, њена ас-пријатељица? Колико се пута жалила на своју млађу сестру кад ова у невреме – а увек је за Тању невреме! – вежба мандолину, те утиче лоше на, како се изразила, акробатику њених мисли?... Не сме ни да јој спомене да тај фантази-тремоло прија сваком човеку са макар мало слуха! Увредила би је или, у најмању руку, због већег, комотнијег Lebensraum-a, животног простора, испунила завишћу. Да, породица Апостолов заиста живи у скученом амбијенту. Амбијенту?... Ђавола! Ствара ли се то заиста професионална деформација код ње? Па израз амбијент је у случају Апостолових чист еуфемизам за пар одељака монтажне куће флис-папир зидова! Због тога Тања повремено и посегне за оним нитроглицерином из торбице и сипа га у себе. И простор пуца! Жестоко се шири, каже. Ма, љута је то крв!... Можда и козачка, ко би знао? Све док је тако и са тим пићем умерено, има разумевања. Када помилује овог уснулог патриција на софи и пређе у своју собу, чуће се са Тањом, козачком праунуком. Можда је, у међувремену, дотична назвала...? Нешто је, сећа се, истицала да ће због прикупљених информација обавезно прва тастер за call притиснути. О, да. Њену најбољу пријатељицу сада поново пецка жеравица авантуризма, као што ју је пецкала, како тврди, и у детињству... Одувек, заправо. Копка је и договор за Дан истраживања, то јест утврђивање његовог датума. Нажалост, у овом случају, ништа не зависи од њих... Дан истраживања.  Специјално име за специјално игру. Смислише је у заносу тамо, на Брегу, једнога маја, опијени мирисом j*, пролећем, Мајком природом! Играју је повремено, а стално ризикују! Чак и када са стварним, физичким истраживањем нема никакве везе. Јер то њихово „истраживање“, може се слободно назвати и испитавање, понекад је и друштвене природе. Попут оне ANTI-FACEBOOK и ANTI-TWITER „заклетве“ на журци Дебеле Соње... Журци без мушкараца. Ту су се зарекле да НИКАДА неће отворити својe профиле ни на којој social’s network*, а онда се скоро обрушиле на присутне гошће као неке партибрејкерке! Престаните и ви са сувишним high-techom, поручиле су збленутим другарицама. Доле са глупим новотаријама! Избаците то из руку и глава, сестре. Освестите се! Користите ваше iphone i таблет-рачунаре за нешто нужно и паметно, а не тек за испразни chit-chet.* Истражили су, дакле, (испитали) реакције путем овог неочекиваног напада, те им се другарице, ето, „на кантару нађоше веома лаке“. А у њиховим очима оне, Роксанда и Татјана, испадоше само за LOL.*Да ли је то њих две погодило? Није, наравно. Приписаше им пријатељице за то вече вишак алкохола, а онe њима, уколико се убудуће не окану високотехнолошког затупљивања – мањак памети...

Приликом миловања речени „патрициј“ није се сибаритски протегнуо, како је очекивала. Заправо, на први додир руке, изненађено је, готово са страхом, разрогачио очи у њу. Мора бити, помисли, да је Жућа нешто ружно сањао. И животиње сањају, зар не? Гле, сад зева на сва уста, а зуби му као у тигрића или лавића...! Anyway, иста су врста: Felis Catus или, по српски, мачка. Ово је њихов лепи, двогодишњи дембел. Педигре? Чист. Domestic cat, зна се. Дедин поклон. А биће дембел до првог јачег терања. После, ако преживи, ослабиће. Опаска је на месту: његов црни претходник изгубио је главу – дословце! Зар то није разлог више да мрзи Canis lupus familiaris или, по српски, џукеле?...

А Дух-савет у затвореном сада каже: Погледаш рад још једном, па га обавезно склониш на дуже време. Зашто? Дух-савет: Зато што ће овога пута та пролонгирана дистанца дати јаче резултате. Када се предмету вратиш твој проблем, уколико га уопште буде, на нултој скали стајаће. Да! Та последња је обично и најделотворнија формула, помислила је прилазећи столу. И стоти пут хвала њеном унутрашњем пријатељу! Време је да, најзад, закључи овај дизајн-задатак.

Увидевши да она ранојутарња корекција на цртежу заиста стоји, Роксанда са олакшањем заклопи своју Мапу радова. А потом се загледа у малу, црну ствар на наткастли. Мобилни телефон марке SAMSUNG на дисплеју не показа  никакву поруку, нити инфо за пропуштени позив. Very vell, помисли. У Тањиној кући има пуно „стартера“ за рано буђење:            р у с а л к а  је, без сумње, већ на ногама. А за позив је, вероватно, остала без кредита или ће се, можда, послужити фиксним... Шта тупи? Мобилни може сваки час да зазвони. Иако им ствар за петама не јури, Тања уме тако да је представи. Елем, у вези са буђењем: father and mother – шта је са њима? Јаој, па они су синоћ имали неки јубилеј! Нешто гала. Прославу матуре или, пре ће бити, фирме?... Једно је сигурно: књаваће до поднева! А то значи, брате Бранимире, да им је на данашњи дан суђен неки инстант-ручак и то залеђена варијанта. Пица? Рибљи штапићи? Или*** Брат ће уживати! Ако. Инстант-генерација су, генерално гледано, обоје. I amborn in the ’80,* a он средина „жестоких“ деведесетих... У сваком случају, Роксанда као света студентска крава, поштеђена је кувања. Тако је одлучено на „већању“ четворочлане фамилије Брестовац у стану број двадесет*, на десетом спрату, у згради Nº два. А, да. У округу П.* Округу...? Округ је, бар за њу, лепа реч. Поетска, штавише. А ово где живе је – урбано купусарско насеље безличних фасада! Матори уносе купус у свој преградни део подрума, у свој преградни живот, па га киселе, киселе... Као да стално уносе и праве ту зимницу! Смрди из ходника и до њихове, брестовачке висине! Матори складиште зимницу, а fancy-момци у подрум „спремају“ скутере. Њен П-ски „округ“ није, оно што се вели, лепеза или палета различитих имиџа, у којим се, упркос супротностима, некакав склад налази. Не. Он је  р а ш т и м о в а н а  хармоника из заосталог тзв. соцреалистичког раздобља, баш онако како то утилитарно описује Борхес у једном свом делу: мали град који скрнави будућност, наноси срамоту звездама, једно тело тигра или бика на коме чудовишно бујају – збијени и мрски једни другима – зуби, делови тела, главе![1] То је „округ“ П! Типови што су вечито у тренду или сами себи тренд: алкоси и наркомани. Покоја дроца. Мало демодирани, али не и заборављени дизел-момци, па поменути fancy ликови. Тискају се овде и неки ретро-рокери и панкери. Ту су и лажни меланхолици: ЕМО boys & girls. Позорницом  П-а  ш е п а ј у  (sic!) и супермени прошлости: пензоси. Не ови „свежи“, то јест тек приспели, већ диносауруси и мастодонти – пензионисани борци. Црвени, наравно. Револуционарни, препотопски другови. И другарице. Постојане сени од људи. Има Роксанда антидот – штавише, два, три! – за уједе свих набројаних назови феномена из округа П. Има!... На првом месту то су округле наушнице од хромираног челика, оне које Бранимир назива „минђуше од девет цола“. Када их стави, ево, као сада, оне саучествују са њеним четвртастим лицем, за неку меру ублаже му ивице, учине га складнијим, а оплемењују – како то сматра и известан број компетентних особа –  готово сву њену мимику. Појачавају јој, кажу, и сјај очију. Плавих, односно – модрих. Њој је, пак, најважније да је чине стабилнијом, чвршћом. Иако далеко од украса и скривен, али у заштити и моћи једнак, минђушама придружује и онај суви жиг на левој бутини. Да. Тај жиг... Добијен од Велике. Хоће лепотан да сврби и пецка када се његова власница нађе у одређеним ситуацијама, а, посебно, у одређеним просторима. Никада не зна тачно којим, али то не смета! И пошто га, ако може, кришом погледа, напросто пулсира и светлуца. Снагу прави и не напушта је чак ни у сновима! Белег. За-дати живот је он. Јер реванш је неминован. Али, Дух-савет каже да треба још чекати. Стрпљења имати. Јавиће се Спаситељица поново...  А где је, осим ње саме, најјачи антидот? У орману. Одмара се. Кројен, па „искован“ по њеним упутствима. – Да ли баш њеним или има ту и нечијег старијег диктата?...  У основи, то је прост механизам. Кожним делом елегантно грли целу подлактицу све до шаке. Подношљиво је тежак а прецизан. Одбрана, најпре. Не! Ипак је прво претња, па затим одбрана. А тек на крају је – напад.

Поново се примакла прозору: Господе, како је дан суморан! Укотвила се нека тмора, сунце ни да провири. Деда каже да је овакво време тоњаво. Изговарање те речи, сећала се, било је код њега хронично праћено једним тешким гестом: мргођењем. Тим чином, као у корелацији са ружним временом, увек је утискивао накратко и неки тег у њене груди: та тежина би нестајала, напросто избрисана била његовим следећим, у неку руку покајничком гестом, који није обавезно укључивао осмех. Окретао се око себе у оном кожуху, кобајаги тражио нешто по соби, застајкивао, па би, нагло, посегнуо у џеп: на огромном длану изгужвана хартија, а преко ње се прострли шарени  ц у к е р и. Користио је баш тај израз, тај архаизам, јер реч бомбон у његовом, иначе скромном вокабулару, никада није била усвојена ни призната... Од тог, ето, сећања на цукере, свилене „стакленце“, она се мало ведри, пошто ће је, у супротном, даље гледање у сиво и натмурено небо претворити у прераног и несуђеног метеропату! So ugly outside.*

Размакнула је плакар и са чивилука скинула црну кожну јакну. Обукла ју је, стресајући се од задовољства. Препознатљива, заштитничка тежина што се и у абдомен пресели! – помислила је. У два кратка потеза навуче рукавице без врхова за прсте, те гурну мобилни телефон у мали разрез на панталонама. Смирила је поглед на справи која је била окачена на посебном месту. Убрзо осети да ће јој усне поново обликовати                о н е  речи. Није их се уплашила ни када су испровоциране првим гледањем и упознавањем са механизмом, тамо, у радионици њеног пријатеља Радослава, настале и изашле, нити после, у спонтаном понављању, пошто је оружје већ потпуно у њеном поседу стајало. Изговори наглас: КОЊ, ОРМА, КОПЉЕ. Онда, не додирнувши предмет, затвори плакар.

Пре изласка из стана Роксанда не одоли малом шпијунском пориву: завирила је кроз отшкринута врата братовљеве собе. Кретен, помисли. Очи на пола копља, а још не леже. Пали цигарету... Мамино мушко! Братац бар није у наркоманском друштву, јер је, срећом, металцима, а чини јој се понекад и целом ужем комшилуку, претежнији алкохол. И поред свега како да га, брата, не воли?... Површан, брзоплет, али не и дрзак. Мама плус папа једнако попустљивост. Корекција! Мама плус папа једнако претерана попустљивост! Она, Роксанда, никада је није злоупотребљавала. Међутим, најлакше је према себи бити објективан, зар не?... Волети, Роксанда! И „мама плус папа“ и тог гејмерског брата. Њих троје волети, а комшилук тек кроз најужи левак толеранције пропуштати. И тако поднети шта се може. Као што је, рецимо, „Назор о Роксанди“, исплетен (sic!) и разаслат од неуморне фрау Габријеле из сутерена. Овако вели то гледиште: „Ко? Роксанда? Она висока, риђа цура, Г-ова ћерка, што са собом стално носи неку дугачку брису...? Сви се слажемо да је то добра и паметна девојка, али је мало уврнута и  л е в а. Знате, то им је фамилијарно. Повукла је на деду са села. И он је, прича се, малко чудан и налево окренут. Штета. Велика штета.“ Да, заиста, комшинице! Штета. А лево је, дакле, стопосто лош омен? У, јеее!... Па да се Роксанда, цура-са-брисом, одмах поправи и крене ка спасоносном излазу? Шта мислите, фрау...? Ево: друга врата – десно!

У лоше одржаваном лифту, који је испуштао тежак мирис ужеглог уља, гуме и метала, притиснула је дугме за приземље. Ускоро осети подрхтавање у панталонама и чу пригушену мелодију мобилног. Бахова Токата и фуга, а на дисплеју Тањина слика: русалка, коначно!

- Кажи, ЕТ. Нађемо се тачно код оне наше споровозне бабушке... Шта? Бабац нас је позвао да је посетимо код куће? Cool! Када? Сутра, поподне. Око пет, аха. Тако је поручила, јер данас није на пијаци. Ух! Могу само да замислим све ту њену антику!... Ма, знам да си то због мене уредила. Ти се, ЕТ, на старине и не палиш много. Али сигурна сам да тамо постоји нешто што ће привући и твоју пажњу... Е, баш си ме обрадовала! Где да се, онда, видимо?... Фонтана? Јави ако дође до промене. Договорено! О. К.

Склопила је мобилни и вратила га у прорез фармерки. Лифт се нагло заустави. У њега уђе човек нестабилног држања и уочљиво запуштеног изгледа. Није га познавала: кисело јој се насмешио и тада је видела да је прилично пијан. Узвратила му је бедном репликом, више грчењем десне стране уста но осмехом и, при изласку, окренутих леђа, да се гест не би приметио, заптила је нос.

Дух-савет је на отвореном, брзо призван, брзо и реаговао: Лагано са детаљима, Роксанда. Море екстеријера је увек склоно разним бурама! Закочиш, девојко, и повучеш ручну. Ћутиш и посматраш.

Стала је, дубоко удахнула нечист, али резак ваздух, а затим дигла поглед: сунце грану; захајано новом хордом облака, подлегну. Нема шансе за победу данас, помисли. А много тога, пак, у њима самима скопчано је са бојама. Посебнa прича је исконска потреба за небескoплавом. Таква боја тренутно диже расположење! На страну небо – проучавана су, рецимо, боја и својства људске длаке, нарочито косе. Код особа са риђом, због највећег присуства цинка и бакра, доказано је да су, ако не превише, а оно бар сигурно интелигентне. А ко у породици Брестовац има риђу косу?... Опа! Огледалце, огледалце, кажи ми... Па, добро. Није говорила о лепоти, већ о памети. Свеједно, гордост јој не приличи!... Није ходао, а још мање западао у то сујетно блато ни Ђорђе, односно њен вечити узор: деда. У његовој мери-у-свему, некој врсти профаног монаштва, којој је можда и несвесно подређен, деда-Ђорђе премца, бар у селу, нема. Е, да! Ту је још једна нетипична, али телесна особина која га издваја од других у крају, па и са равницом, ралом и самим сунцем се коси: деду је  о д у в е к  памтила као високог, али се, просто у инат поменутим сабијачима раста, и данас одржао таквим! А његов стомак и струк, и после осамдесетпете, одају завидну танковитост, не подлегавши чак ни јачини и „неодољивости“ оне особене и тамо, у паорлуку, свудаприсутне свињске масти! Он је, дакле, границе имао, али њу је, да понови, желео и покушавао да кљука чим је малчице стасала. И то баш преко мере, стално. Машћу, додуше, само једном, колико се сећа. Све безуспешно. Осим нешто козјег* млека, то нуткање-кљукање увек се завршавало добро јој знаним фијаском: често, пречесто је повраћала... Било је то – да се превише не сећа! – за време оне језиве аno** и краћих несвестица. Преокрет: шесто или седмо лето? Седмо! Слава у оној кући и Велика у великој соби. Све што је уследило потом може се именовати једним јединим прилогом: ДРУГАЧИЈИ. Живот, на пример. Апетит, такође. Дошла јој је у походе, уселила се у њен полумесечасти стомак, стална а здрава глад. Дошла, да би ту и – остала.

Под пластичним кровом округлог киоска светлих, непостојаних боја за продају, како је стајало FASTFOOD – sheаtfood & trashfood! – спази две средовечне женске особе које су на уским, шанкерским столицама црпкале сок на преломљеним сламкама. Подсетише је на пре неку ноћ in flangranti откривене лезбејке на клупи онкрај реке: лизале су се као две краве! Рекла би да су биле и под дозом каквог опијата – ширио се неки чудан, сладуњави мирис од њих... Збрисала је са лица места и у трку покрила уши! Додатак, социјални анекс у илустрацији људских појава „округа“ П.: представници и поборници тзв.  с л о б о д н е  љубави! Коментар на ову или сличну тематику Тања хоће често да сруби. Нисмо смо ви исти – говори. – Шта се ту може? И што се ти, сестро, кидаш због свакакве девијације? У праву је. У стварности се не може ништа. Елем, у глави, а да-глава-не-трпи, може се много! Ако ништа друго, а оно бар приредити себи добру забаву. Иза недеље је, помажући најмлађем сину свог стрица, њеном братићу, око извесних, за то деветогодишње дете, сложенијих ликовних решења, примера цртежа са ваздушном перспективом, запазила, поред многобројних свезака на столу, и једну која је по корицама личила на сликовницу. Да је у питању ипак свеска, нису јој говориле брзо прелистане странице „на квадратиће“, те оловком исписани бројеви, плусеви и минуси – то је била вежбанка из математике – већ и лакоћа папира. Заправо,могла је то бити и сликовница, помислила је, какве  д а н а с  праве, чист фалш у односу на занатску израду оних предратних, па и поратних – држала их је у рукама, зна им картонску тежину – али ово је, факат, била свеска. Међутим, слике, односно прикази једног кварта града на њеним корицама, као и употреба и, да се тако изрази, расподела боја по рецепту „шарена шећерлема“, у старту је пријала очима због еклетантне, мада спорадичне ослоњености на славне претходнице. Али, приметила је убрзо, тип лица код свих ликова био је практично истоветан, штавише и њихов израз: осмех у виду цртежа полулопте, то јест њене доње половине, сличан налепници smile*. Сви су и свуда били, елем, подједнако насмејани: саобраћајац са пиштаљком и руком под правим углом, бака на клупици у парку која мотри на унучад поред тобогана, девојчица што отвара прозор  мансарде, дечак на бициклу-двоточкашу, ватрогасац који са крошње скида комшијску мачку, продавац са старинским сандуком за сенвич-виршле, пиљар, мајка што гура колица са бебом, чак и веверица која вири из рупе у дрвету и уснула голубица на крову... Диван дан: smile, smile, smile! Идилично, нема шта. Снимила је, убрзо, разочарење тим шаблонским поступком и утврдила га: био је то, додуше, вешто замаскиран, али, надасве, компјутеризовани рад. Јефтина имитација некадашњих ручно цртаних и колорисаних лепотица са тврдим корицама, а понекад и читавим листовима од картона. Како ју је превртала, па се у неки детаљ дубље уносила – незадовољство је само расло! Ни старом, добром колажу није могао да парира. Опет и опет: фалила је људска рука! Фалила. Одлажући свеску на гомилу осталог школског прибора, скоро да је у том тренутку неку постидност осетила: тако да се прими, а тако да је, оштрооку, насамаре!... Е, а сад би могла, ево, у ходу, да претвори тај мали пораз у победу, односно, како је одлучила, да се поигра. А баш помоћу тог истог осмејка-смајлија са корица свеске њеног братића! Стигматизоваће га преко мисли на лица свих људи које на путу до Фонтане буде срела, поједначиће их том нацртаном, полукловновском срећом, разгалићe свој дух учинивши им физиономије гротескним и, наравно, тиме разбити у парампарчад овај ружан дан. Да, Тања. Ево Роксандине имагинарнo-инаџијске контре: путем смајлија  с в и  ће постати исти. Сви привлачни. И све ће, поново, бити другачије. Боље...! 

. . .

Да није малкице шизнула од радости због сутрашњег одласка код оне „њихове“ бабе?... Биће да је тако. Ипак, тамо ће се наћи први пут. Посета може испасти и разочарење. Опет, и не мора. Тања и она просуђују да старица на „тржиште“ износи, природно, најбољу и најлепшу робу. Речју: најпривлачнију. Али ко зна шта се крије по буџацима њене куће или, можда, на тавану? Није сигурна да баба о томе има баш развијену представу...   

ДРУГА

Запис I

Опрости ми, Господе. Опрости ми најпре што сам се уопште дрзнуо у њу да загледам. А сада већ одавно нисам ни загледан. Заљубљен сам, Боже. Казаћеш: безнадежно. И бићеш у праву, као и увек. За оно, пак, што у храму Твоме, цркви нашег Светога Оца Николаја, починих – жудно је гледах, Господе, лепу као месец и страшну као војска под заставама! – посебно опроштење молим. Али лепа је моја-немоја Роксанда, баш као месец. Бледо јој се лице наспрам потамнеле фреске јако истицало, готово у авет-бело да пређе, и поредба која у том трену ме стрефи од свега још хулнија и гора испаде: личила ми је на девојку-вампирицу из шарене књиге нашега детињства, сликовнице једне златне, а када се профилом ка олтару потпуно окренула, још јој и зуби на доњу усну несвесно исклизнуше, те заблиста и као да се изоштри дуги очњак, па призор потврди и уплаши ме, али и задиви двоструко!... Отела ми је срце, Господе. Она је за мене, Миленка Ранина, затворен врт и студенац запечаћен. Знам то, али ја жудим да у њен врт уђем, уберем смирну и мирисе њене, те једем мед њен, и пијем вино и млеко са пупка њеног. Опрости ми, Господе! Опрости ми и што каткад до непостајања мрзим бабу с којом живим од малих ногу, а која ме је, о среће!, ка Теби и на Тебе вазда упућивала, као што мрзим понекад и овај Брег, станиште наше, где свет само застаје, али не остаје. Знам да многа вода не може да угаси љубав, нити реке да је потопе, а да ко даје сво имање дома свога за љубав срамоти се, али ја бих дао! Опрости ми, Боже, и што толико жељно ишчекујем долазак те моје-немоје девојке. Обећани долазак. Скори. Кад оде, а отићи ће на сву жалост бића мога, стопе што на брашну остави ја, Миленко Ранин, несуђени садруг њен, измерићу и позлатићу! И нећу се постидети, Господе.

ТРЕЋА

Капија некадашњег градског купатила, сада полузарђала, двострана решетка без кваке са бравом у чију је кључаоницу био заденут некакав папир, жут или пожутео од старости, под наглим покретом Роксандине руке зацвиле; улазећи, бацила је поглед искоса на прочеље напола руиниране зграде: један једини декоративни елемент изнад портала са танким стубовима – риба буљавих очију и разјапљених уста у великој шкољци. То јој, незадрживо, кроз зубе истисне увек исти коментар: сецесија, друга половина деветнаестог века, аустро *утицај. Окренула се надесно, спазивиши на испусту једну прилику с бока, тачније њене ноге – снажне бутине и листове у помодно отрцаним фармеркама, па, затим, руку са раменом и део торза. Приближила се. Бело, широко лице испупчених јагодица увучено је у неорезани жбун шимшира. Дуга, таласаста коса, по крајевима је зачешљана. Била је то Тања, њена драга русалка. Красиваја девочка!

- Здраво...

- Поздрављају тибја!

Пољубиле су се три пута у образ. Пренаглашено, театрално. (Ово последње зачињавао је и сâм простор, оносно његова акустика.)

- Ти рече Фонтана?

- Фонтана, сестро. Нисам ти завриштала у слушалицу за неку промену, није било потребе.

- Ниси.

. . .  „Фонтана“, „русалка“, „сестра“, „сестрица“, „сека“, понекад чак и брат, па скраћенице ЕР од Роксанда и ЕТ од Татјана, и сва сила других израза смишљених с њихове стране, као каква игра називања, у многим ситуацијама чинила им је свакодневицу, посебну уличну, подношљивијом. И више: разбијала ју је, сламала. А поједине речи из те игре еволуирале су,  постепено, у читаве лозинке. Тако је Фонтана, на пример, постала уговорена тајна реч за њихово фаворитно место састанка: старо градско купатило, заправо његово предворје. Кад год је било могуће (на срећу по њих било је могуће често!), састајале су се ту, а ако им се планирано следеће одредиште нудило близином тим пре. Приличном  близином, овога пута.

- Бувљак? Тако је, сестро ЕР. Макар и без бабе... Изабраћемо тамо нешто згодно за нашег школског друга.

Татјана Апостоловна каза, када је она, Роксанда, некако успела да се и сама на бетонску избочину углави (гранчице шимшира одмах се дочепаше њеног темена и зачепркаше јој по коси) да и њена домаја, такозвана Мајка Русија, такође постаје  о г р о м а н  бувљак: all for sale.[2] А онда додала, севајући плавим очима у чијим је шареницама избијала и по која сива жица сродна оном нарочитом сивилу челика: Моје сународнице су махом постале курве. И: За све је крив комунизам. Роксанди је већ био познат овакав наступ који се убрзо претварао у краћи и бучни монолог. И није јој никада парао уши, нити у неком другом смислу сметао, иако су извесни ставови у доброј мери били понављани. У ноту општег поштовања уплитала се, пре свега, саосећајност за пријатељичину искрену просуту горчину с примесама јадања, а затим и Тањин хередитарно звонак, на тренутке и афективан, али увек пријатан тон. Напослетку, истине ради, у све то уклапала се и редовна краткоћа целе „представе“. Нека се, помислила је, њена русалка растерети. Нека испуца своје „стихове“ као Вознесенски! Биће јој лакше, јер има ту, наравно, и  л и ч н и х  фрустрација само несвесно транспонованих. Треба јој! Можда ти није знано – слушала ју је како грми – да је Лењин, то масонско величанство нижега степена,  путовао да би дигао „славну“ Октобарску револуцију – име јој се затрло! – кроз тадашњу ратну Немачку блиндираним возом. Али, ако ти је то познато, сигурно није да је блиндиран био искључиво зато што га је читав тадашњи свет, и западни и источни, доживљавао као вирус, дарагаја, као вирус, да!, а не онако како су то бољшевици и њихови каснији клонови, комунисти, приказали у свеколиком будућем идеолошком шунду, то јест као Личност-Од-Светског-Значаја, ослободилац угњетених маса, Месија радничке класе, па је такав, по сваку цену, м о р а о  да буде заштићен, јер да није „историја би у том случају остала удовица“. Штитили су они себе, Роксанда. Себе! Сав нормалан грађански свет бојао се бољшевизма као болести, као куге – што, у ствари, у менталном смислу он и јесте. Зато је воз био блиндиран, изо-ло-ван, налик карантину, дарагаја! Да, већина тих ствари је данас обелодањена и позната, кажеш. У реду, можда и депласирана. Али  н и с у  депласиране последице! Видиш и сама, а видиш – свуда... Ти пуцњи у царску фамилију Романових, пуцњи Јакова Јуровског, руског Јеврејина а Лењиновог џелата, путовали су дуго и у многим правцима. У многим!...  А све је то Татјана Апостоловна пре вас САДА ПРОБУЂЕНИХ већ чула. Све, али није одмах повезала. Била је дете. И опет се питам да ли је онај изразито дуги разговор између бабушке и ђедушке те зимске вечери у П-ском дворцу случајан био?... Ко зна? Крилца су ми тек порасла, а они, дуговеки моји, нешто руски, нешто српски и, мало-мало, те очи у унуку... Као да су ми, блажени били мученици, какву бајку приповедали! На сличан начин како је и теби, Роксанда, твој деда. А ја сам, ЕР, исто што и ти: девојчурак са јаким и сензитивним памћењем... Смарам те сада, знам. И, ево, смирујем тензију и стајем на лопту... Имам овде нешто за нас, ђевушко. Један оригинал. А теби за љубав назваћу га и мануфактурним. Ствар неуништена перверзијом социјализма, загонетна. Рецептуром пренета. Расту очи, а? Шалим се. Па ти знаш шта је у питању... Е, ту си крута понекад. А зима је, секо, могла би и ти малко да запој, па да будемо равне. Хоћеш...? Супер! Онда, како веле наши стари, на многаја љета!

Роксандина пријатељица лагано, као у супротности са до сад јетким и брзо испољеним речима, извуче из своје торбе, скинуте са рамена, једну бочицу величине просечног стакла за парфем. На етикети флашице писало је уочљивим ћириличним словима ЖИТНАЈА. А изнад је било наштампано ситно, скоро једва приметно: водка. При размени погледа, обе се девојке насмешише.

- Оригинал, из Русије с љубављу.[3]

- Приватник? – упита с надом Роксанда.

- Нажалост, не. Али веруј сестри: вреди. 

- Знаш ме, ЕТ. Ја не волим претеривању ни у чему, а у алкохолу посебно! Али по једну чашицу дозволим и себи. Била пригода или не...

- Па за „по једну“ и има, секо. Ово је шатро дамска доза.

Осећај који је доживела после запаљеног језика, десни и непчаног свода, праћен вишеструким стресањем, Роксанда је третирала овако: ватрица у камину стомака, ментол-бомбона за сузбијање прехладе, шапа сибирског медведа што гребе по грудима, поларни лимун-ђус... Фабулирала би она још којешта, немало изненађена квалитетом пића, и то оним што се  о д м а х  препозна, али изненађена и собом – перфидно је годило! – међутим Татјана, лупнувши је са стране по бутини, даде знак за узбуну. Хајде да се диже сидро, каза. Нога, тутањ!... Избечени слинавци само што им нису ускочили у лог. Зар их није видела...?

Девојке, праћене гладним погледима тројице тинејџера, стиснутих уз капију установе, хитро покупише своје ствари и изађоше из предворја. Док су одмицале, један од младића, најнижи, шаком обриса уста. Уздахнуо је, а затим, помажући се кажипрстом и малим, отегнуто звизнуо.

*

Сврднуто, рапаво тло. Тапкање у месту да се отера хладноћа. Кафа што се пуши из пластичних чаша. И цигарете, наравно. Да им носеве угреју, зар не?... Фура се овде живот, нема збора! А ти, Роксанда? Срећна ли си, Роксанда, ђевојко-што-под-перином-спаваш? Ти, у оном клипу од солитера? Ти, у твојој безбедној плаво-жутој соби, тој чаури сталне топлоте? Видиш ли ону плавушу за тезгом? Да, ту, јарко нашминкану и са машницом на темену. Е, твоје је годиште. Основну школу са тобом завршила, али други разред, разред Б, учионица при крају оног дугачког ходника, где је, на углу, због отворене оставе повремено мирисало на „аеросол“ и остала хигијенска средства. (Треба ли ово да уврсти у тзв. мирисе срећног детињства?) Па затим ону црнку спљоштеног, боксерског носа, али топлих мрких очију, из суседне ти зграде комшиницу, такође вршњакињу, а такође у лименом фрижидеру од тезге, као и њена плава сапатница. Срећна ли си, Роксанда, што  п о р е д,  а не са њима у месту бијеш?... Тања тврди да то у њој, ЕР, ради оно мало вотке; не треба их сажаљевати, каже. Имају те баљезгарке више лове од свакога из генерације!... Исправније би било да жали њих две: једну будућу професорку физичког и најбољег спринтера на сто метара у класи, и једну дизајнерку ентеријера, јер су осуђене да на овом Second Hand Square-u повремено набављају опрему им насушну. Она за лакоатлетичаре, па и делове за бицикл, а ЕР за унутрашњу декорацију. А све осредњег или слабог квалитета... Ако, пак, мисли да јој предложи да се ослоне на било који China Town, нека ћути! Код жутих спортско средство, помагало, кукица или каиш, пуца после три дана, а смрди у старту!... Ма, ионако су овде сви у дилу. Исто поврће у различитим лонцима. Да, после куповине, пожељно је да оду у CAFFE SONG’S. Фин је то локал.

Девојке се, у искиданом, али занетом дијалогу, обилазећи дугу, шаторским крилом покривену тезгу, нађоше неочекивано пред оним што су називале „Wallshit“ [4], односно једним од завршетака бувље пијаце. Тaj зид од црвене опеке дошао им је у том моменту као искрсли, непријатни пресек. И ту се понекад на простиркама накупаца откривала покоја занимљива стварчица, али је боравак у овом делу захтевао посебну респираторну припрему, као и опрезнији приступ. Сада је био потпуно пуст. Сложише се да је тезга коју су обишли вероватно новопостављена, па им је скратила видик, те су малтене забасале. Окренуше се брзо – дуж места је заударало на мокраћу и изметине – па започеше нову шетњу, спорију и са више такта, јер током обиласка тржнице до овога часа ниједан планирани предмет нису успеле пронаћи. Уз лаганији корак, Роксанда пажљиво започе тему о Дану истраживања. Волела би, каза, да га што пре утврде са њиховим школским другом, Миленком Ранином. И моли Тању да тог човека не назива неуротиком, јер Миленко не спада у такву категорију. Мало је, истина, неуравнотежен и превише сензибилан. У разреду је, зна се, због ситне грађе и малог раста добио надимак Мрвица. Миленко Мрвица. А откуд се баш дотични нашао као „мајордом“ онаквог прелепог здања одговор је, вероватно, врло једноставан. На крају, питаће га. Дато му је да обилази тај мајур и брине се о њему, јер је прави власник у иностранству... Дакле, нека не буде завидна и заједљива! Уживаће тамо, ето, у ономе што нема. Или, ако хоће, што немају. И то је мања мука, него у замак никада не крочити... А, ево, иду коначно у сусрет тезгама са нејестивим стварима. Да обрате пажњу, Тања. Може ли да потекне какав априоран предлог из те учене, дифовске главице?

*

Сестро Роксанда, луда си! Мрвици купити то чудо? Види, колики је! Изгледа пре да је за ловце или оне birdwatcherе, ако се не варам. Или је, можда, за воајере?... Ако је постао толико добар цртач, као што си рекла, требало је да му узмемо ону таблу са кредама у боји...  Шта ће му двоглед? Добро, без љутње! Ти си одувек знала боље да поступаш са свим ретро типовима који су до сада пролазили кроз наше бедне животе, па ћеш и са Миленком. О. К. Хајдемо у CAFFE SONG’S. Тамо ћемо на миру о њему, Дану и „нашој“ баби. Знам да једва чекаш да сазнаш још који детаљ. Бака, иначе, живи сама. А, да. Код ње без проблема можемо да стигнемо и бициклима, иако јој је гајба чак на Бари број четири. Познајем ја тај кварт добро. Прилично је неславан. Мучи те време...? Прогностичари цвркућу: „Сутра, 29. априла, долази до осетног повећања температуре, сунчано и топло.“ Штима ли сад?... Онда, пожуримо у кафић.

*

- Сине, стигла ти је пошта. Мејл, како ви млади кажете. И занимљиво изгледа.

Роксандин поглед у оца који је, лечећи мамурлук, отварао на фотељи друго по реду кисело млеко – после једног лошег искуства са пивом, сећала се, у коме се изнова напио, па чак и успавао на фотељи, није више покушавао да користи хмељ као средство за повратак у нормалу  – имао је у том тренутку својеврсну микстуру изненађења и злоћудне неверице... Да може, помисли, засиктала би сада и обрвама! Драги папа, први заговорник породичног индивидуализма и готово сакралног поштовања свачије приватности, вршља, дакле, по  њ е н о м  рачунару, завирује и отвара јој мејлове?... Тај педесетпетогодишњак, невешто прикривени хедониста, сушти антипод деди, од кога је, чинило јој се, само висину наследио, може ли уопште објаснити чиме је био мотивисан да почини овакву невиђену дрскост? Да се није и у њему најзад повампирило традиционално неповерење на релацији отац-дете, а у њеном, горем, случају отац-ћерка, што аутоматски изазива ухођење...?

Неспоразум је био изглађен брзо, толико брзо да није стигла чак ни да олабави, онако намргођена, нашироко подбочени став: указано јој би на сточић, прибијен уза зид до главног, централног прозора. Тамо је, поред мајчиних саксија са мини-кактусима и родендроном, затекла у левом углу, готов да падне, један коверат циметасте боје. Сад јој се она микстура у погледу, изузимајући зловољу, пребацила на ту ствар до крупне мере зачујуђу. Зар је могуће да се неко у данашње време одлучује на овакав начин коренспонденције поред толико HIGHTECH метода? – запитала се. Пристиже њима, истина, и обична пошта, али углавном у бирократски белим омотницама са рачунима за комуналије или предлогом за какву наградну игру и доста реклама, али  к л а с и ч н о  писмо – не сећа се да га је примила откада је завладала техно-ера, а она, ето, у тој ери расла и стасала... Разгледнице је добијала чешће, као и дописне карте. Безбојне,  фразерске, више су се, таквих нота, односиле на целу фамилију, на цео „квартет“. Гле...! Колико је служе њене бистре очи, на омотници је све исписано руком. Најпре Даје се, затим госпођици Роксанди Брестовац, па, испод имена, нешто као титула или звање... Боже, па ту пише штићеници. А све је, иначе, урађено прелепом, калиграфском ћирилицом! Али, ко то њу штити? Да није ово, ипак, каква вешта маркетиншка подвала...? А можда је и спрдња неких њених колега, јер је у славним студентским паузама у још славнијој кантини, неколико пута откривала своје жаљење према замрлом маниру дописивања. Шта је од тога казаће јој се сигурно кад отвори писмо, али наслућује да је ово какав-такав оригинал, односно аутентичан комад папира. То јој говори и специфична тежина пошиљке, – јагодице њених прстију прелазиле су преко оваквих коверата у дединој и другим кућама, давно! – затим траг и, помало у имагинативном смислу, заостали мирис заборављеног а чудесног црног мастила, сада скоро ван употребе.   

 У својој соби, севши на кревет и нестрпљиво одгурнувши потклобучени јорган са плавим, коцкастим шарама, брижљиво поче да прегледа све оно што у заједничкој просторији намерно није. Окренула је писмо и открила да је запечаћено црвеним воском. (Ово је, по њој, само потврдило аутентичност пошиљке.) Воштани жиг, преко кога се учврстио и вретенасти конац, био је, заправо, печатни отисак вињете у виду двоглаве планине са сићушним облацима понад врхова. Име пошиљаоца или места – поштанска марка и ознака нису постојали – сигнирано би само иницијалом З и то при дну писма, једва видљиво, са десне стране. Савила је коверат и, што је пажљивије могла, повукла конац: печат планине растави се на две неједнаке половине... Држећи у руци лист који је извукла, скочи са кревета и каза наглас, срећна и, личило јој је, неизневерена: пергамент! У библиотеци, у одељењу за старовековне књиге, већ га је имала прилике осетити – парче пресавијене коже почела је да глади као маче... Страва је по додиру, да се најежи – помисли. – Са чијег ли је несрећника скинута: јагњета, овце? А страва је, елем, и што је у овом тактилном уживању тако незахвално ретка! С ким ову посебност да дели...? С Тањом, наравно, не. Са Ранином – можда. Но, да види ко се то данас поиграва са овако ретком, скупоценом хартијом...

Пре него што је успела да се са пуном знатижељом унесе у извијена обличја на уштављеној кожи, осетила је свраб на сопственој – лева бутина, више колена... Није одмах томе придала значај, тек се рефлексно и лагано почешала да га одагна. А онда, док је почела да сриче прва писмена, сврабеж се појачао и прешао у пецкање. Почешала се поново, јаче, не дајући и даље томе важност, као да је боцка какав унисони рој комараца. Када се пецкање претворило у слаб, али опомињући бол, стргла је, коначно, поглед са пергамента, а стргла је и – панталоне. Њен цветни белег на стегну пулсирао је и исијавао као засут врелим воском... Као и омот овог писма, једном – помислила је с трачком узмемирености. Убрзо, смирило се и пулсирање и бол, само су рубови њеног жига остали да светлуцају као волфрамске жице... Вратила је поглед на пергамент и, овога пута, у даху прочитала следеће речи:

У Средневицу да дођеш, Роксанда, 26*. Јулија,  индикта... Мени лек да справиш, аждаху да убијеш. Известије друго стиће ће путем главе твоје.

       Јелена Пелин

Привила је писмо на груди. У носу као да јој затрепта мирис јаког, окрепљујућег биља.

Спаситељица се јавила!

ЧЕТВРТА

Осећала је на руци хладноћу зида док је бројала. Ослоњена пуним телом на ту површ морала је да, склопљених очију, изброји до сто и тако омогући друштву да се од ње сакрије, али само у границама предњег или задњег дворишта, никако у кући. Таква су била правила игре. Када је стигла до педесетог или, можда, шездесетог броја, хладноћа зида пренела јој се и на доњу, руком непокривену, половину лица. Није се због тога забринула, јер је ионако решила: послужиће се варком и одвојити од места пре избројане стотке! Не због непријатне, иритирајуће хладноће, нити да би икоме умањила шансу да се ваљано негде завуче, него због жеље да се са Одраслом, односно Јединственом, што пре види. Убрзала је бројање, а глас, до тада снажан и јасан, стишао јој се, згужвао у шапат, у ромор... После промуцане осамдесете цифре нагло је стала, одмакла се од зида и отворила очи. У великом, осветљеном трему не откри никога. Осврнула се. Какав је ово сад вестибил? – запитала се. Зар не би требало да је у највећем дворишту...? Али није она, Роксанда, ни у ходнику, ни дворишту, већ, запажа, стоји босим стопалима на неком ниском бедему од тамнозелене опеке, где у догледу почиње да ниче и расте дрвеће копљастих крошњи што је у дивљину и некакву неодређену, али, зна, опасну авантуру позива. Том високом дрвећу стаде се припајати, као да ноге има, понеко жбунасто и патуљасто дрво, те је сва околина убрзано стицала облик прелепог гаја. Где је у њему Јединствена? Где је њена Велика? – упитала се с горчином. Рекла је, обећала штавише, да ће се сакрити у овој шумици или                         у  њ и х о в о ј  соби, али нигде на видику није окачила белу, платнену заставицу. Без те мале, довитљиве ознаке она, Роксанда, неће се снаћи: изгубиће се у екстеријеру или, још горе, ући у погрешну собу... Бедем по којeм је почела да хода рачвао се попут стазе. На завијутку, личило је левом, спази жену обучену у еремитску абу, става наглашено богомољачког. Лице жене било је као посуто песком. Црним и сјајним очима нетремице је гледала право и концентрисано. Ово није Одрасла, помислила је Роксанда. Ипак пред женом направи нешто за шта није веровала да је способна без хаљине на себи: један савршени кникс. Потом сиђе са бедема-пута, где јој се на неколико корака наспрам тмурног неба откри зелено брдашце. На њему, са нешто напрегнуте пажње, угледа два или три члана дружине из дворишта. Они, мушкарчићи, нису нимало хајали што их јe спазила. Напротив. Као да су зевали од досаде и равнодушности баш у часу када би их фиксирала очима! Дрскост, протумачила је. Деца, њени вршњаци, не боје се да ће их појурити, а камоли што ће некога, буде ли га такла, још и у „жмурку“ да претвори…! Увиђа: клинци су напросто заокупљени великом, светлом приликом на брежуљку која, иако у клечећем положају, надраста све њих и сву природу унаоколо... Па то је Јединствена! – као да узвикну у себи. А испред ње је и нека поворка друге, непознате деце... Цела процесија!

До светле и високе персоне, свесна ветра што је, наједном, претећи зашиштао кроз крошње, није доспела ходом, него пловидбом у неком средству што је и на чамац и на сплав личило. Дошавши тако, испружила је десницу у намери да заустави и забрани поворци малишана да од Велике прима благослов. У љутини и нагло разлисталој зависти посматрала је са колико безобразлука и неке чулне смелости Одрасла даје пољубац свакоме понаособ! Ипак, уоквиривши оком извесне увојке косе боје ушећереног меда, прав и дуг нос, па натикаче извезене мотивом змије, као и осетивши ветром донети мирис свежег откоса, смекша се сва. Уочила је, потом, да је љубљење Велике убрзо постало некако аутоматско и безвољно. А и деца су јој на исти, механички начин, нудила своје надколенице. На месту где је Исцелитељка требала да остави свој влажни отисак, отварала су им се на панталонама, сукњицама и хаљинама посебна, метална вратанца веома слична шалтеру...

Број четири, помислила је, отворивши очи. Усправила се у постељи. Левом руком је нервозно зауставила растући звон аларма мобилног телефона. Затим је одахнула и, уставши, стала да навлачи чарапе. Број четири, поновила је у себи. Не мора се чудити. На том шалтеру је честа навала на факсу, пријава испита и сва остала језиво нервирајућа а неопходна папирологија. Зар је онда необично што га је уснила? Није то ни први пут. Него, оно прe. Да ли овај јутарњи сан да схвати као део написаног известија?

Прислонила је обе шаке на чело, а онда палцима притиснула слепоочнице.

А Дух-савет у затвореном сада каже...

ПЕТA

Време им је ишло наруку, њихови спортски двоточкаши такође (беспрекорно су клизили по асфалту), а сваки метар пређеног пута до назначене адресе у насеобини Бара значио је Роксанди да ће пребирање по старинама или „позорница антике“, како је крстила будући догађај, ускоро подићи завесу...

А Татјана, у једном од својих физичких елемената са справом (вожњу бициклом третирала је не само као спортску дисциплину, већ и као специјалну наставну јединицу), водила их је брзо, али сигурно: тамо, иза оног плавог трансформатора, скрене се лево, тако, онда два угла право, затим десно, па опет лево... Заобиђи ту крнтију од кола! Ено, у оној краткој улици. Бела, претпоследња кућа... Бабац јутрос потврдио: чека их у гајби стопосто.

... Вршњакиње су зрачиле оним специфичним, младалачким заносом који се природом и снагом не задржава само у појединцу. Он је еруптиван, прераста младу личност и сели се на сваког ко је у близини; такав заразан полет, јасно, није свуда добродошао: код зрелих или, чешће, старијих особа бива понекад дочекан на нож.

И заиста: две цуре су убрзо доживеле опадање егзалтација. Иако их никаква времешна лица, наоружана мрзовољом,  нису чекала пред капијом, у посредном смислу нешто се од те рефлексије ипак створило: елан им је почео да хлапи и ишчезава баш пред кућом једне старице... „Њихове“ бабе са бувљака. Њена непосредна појава, касније, угасила им је и развејала готово сав преостали жар. А све је почело дуготрајним и, по рачуници девојака, сасвим беспотребним задржавањем код улаза. Елем, после првог притискања дугмета за звоно на округлом, напола распуклом шалтеру, па мале, тактичне паузе, није се одазвао нико. Зазвониле су опет. Тајац се поновио. Притиснуле су дугме и трећи пут... Ћутање. Убрзо су примениле комбинацију упорног звоњења и енергичног куцања на полуспуштене ролетне, ризикујући да изнервирају комшилук. Изузев тишине, из куће се и даље ништа није чуло... Чак и за једну особу коју су знале као наглуву и слабопокретну, а унутра у овом часу нечим могуће и заокупљену тај, триповале су, timing за одзив и примање у кућу био је, свеједно, предуг и рапидно се претварао у замор. Да је томе допринела и сама тишина Баре, изразито неурбаног дела града, Роксанди није требало много да примети. Тим поводом обратила се Тањи неким нагло опалим, сувим гласом. Ова јој је, стиснутих усана и намрштена, уместо одговора, главом показала на капију – ружњикаву дашчану творевину офарбану белим фирнајсом који се љуштио. И то је одузимало чар доласку и доживљају, као да је хтела да каже. Мук је ускоро био толики да су помислиле да жена није код куће или да се, можда, намерно притајила. Маторци су превртљиви – баба се предомислила, одустала од посете и одлучила да ћути све док се не увери да су отишле. Када је Тања јетко, скоро очајно, дохватила мобилни телефон, обрадова их, најзад, шум неједнаких корака иза капије. Одахнуле су. Зачуло се оно неизбежно „Ко је?“, а затим растегнуто окретање кључа у, највероватније, дотрајалој брави. Крило се полако отвори и указа се, коначно, лик домаћице. Боже...! Роксанду није дотукло до тада непознато кућно издање „њихове“ баке. Не. Горе од тога показало се двориште! Док је старица имала „класичну“ црнину на себи са додатком гробљанско сивих цветића у пределу груди и паса, тешку, али иоле подношљиву за гледање (на пијаци се појављивала у одећи релативно светлих валера), дотле је двориште одисало оном страшном, удовичко-самачком запуштеношћу и нередом од којег јој се најежи кожа. У том невеликом простору између ретких, у земљу утонулих цигала, избијао је модри коров, заостао још од зиме. На средини је лежало мало, бушно корито са забетонираним остацима малтера, по ивицама зарђало и искрзано, па разбијена стаклад од флаша, гужвице новинске хартије, понегде и цели листови са још видљивим насловима, остаци угашеног креча у неком котлу и утабани зидарски песак... Један празан кавез за птице под стрехом и неколико пера боје ћилибара на његовом дну, помешана са птичјим изметом, као и метална, цеваста звона што се гласају кад дуне ветар, некако накривљена, слепљена, и, по свему судећи, неисправна, „красили“ су улаз у дом... Тескобан воњ непознатог порекла, стопљен са задахом удаљеног обора, чврсто се држао у ваздуху. За уношење бицикала старица се сагласи климањем главе и при том осмехну. Али тај осмех био је с напором протнут и није дао њеном лицу ведрину. У том упињању пре је на какву спазму личио. Коса, лишена пијачне мараме, представљала је сада некакав бронзани жбун меморијалног карактера.

Овамо, децо.

Соба у коју су уведене није, зачудо, тонула у учмалост, као двориште. Иако слабо осветљена, била је бар свеже почишћена и проветрена. Девојкама од тога мало лакну. Селе су за сто. На њему је стајао провидан бокал напуњен водом са везеном тканином преко грлића и лонче „на туфне“ – овакву слику Роксанда је, давно, видела на селу у некој од кућа из дединог суседства и то јој, за кратко, удува нешто ваздуха у већ потпуно спласнути мехур полета. Када их је старица послужила кафом коју су, испрва, куртоазно одбиле, Роксанда је знала: чудан укус на њеним непцима не потиче само због марке на коју није навикла, него и због осетне бајатости производа. Ипак, врхунац рђавог послужења било је изношење кекса. Сервиран на пластичној тацни, округао, рупичаст и избледео, количински би пре задовољио неку фамилију мишева него две „горостасне јеле“ – како је једном њу и Тању назвао деда. Нису се усудиле ни да га такну, као ни сок, послужен у малим, готово минијатурним чашама. Кафу су, међутим, поднеле стоички: попиле су је до краја. Роксанда је, савлађујући кратку побуну стомака приликом задњег срка, зналачки прошарала очима по соби. Штуро, нелепо покућство изразито лошег распореда, помислила је. Ипак, она породична икона је на правом зиду. Свети Никола гледа сваког госта, ма где био посађен, равно у зенице...! Мајсторски погођен угао, нема шта.

Оно што тражите, девојке, држим на другом месту.

Најпре велико смарање напољу, мислила је Роксанда, па затим овај не толико хладан, колико натегнут пријем. Где је нестала она љубазна, готово весела особа са бувљака...? А да се није старка можда напрасно разболела, па то лоше прикрива? Или је погођена неком ружном вешћу? А можда се напросто покајала што их је примила... Године. Нагомилане, тешке. Гнусне! Такве се сигурно и у ћуд уплету, могу и добру да покваре. Не... Све је ово, у ствари, настало због превеликих очекивања, превеликог ко-зна-чега... Али, главно још није ни дошло на ред. Када ће...? Старка ћути. Ваљда чека да и кекс, а можда и сок бар мало кушају?

 Пођите за мном, децо моја. Тамо има свега, па шта вам се свиди.

Тамо, где је „било свега“, налазило се у једном једином комаду намештаја налик сандуку што га је старица поносно назвала „комодом“. Безличан рад, помислила је Роксанда загледајући му ивице и детаље на * Ни прићи бидермајеру којим покушава јефтино да се додвори. Али, инвентар предмета за понуду-продају био је обилан: „комода“ пуна до врха! Наравно, било какво сортирање толиких предмета ради лакше прегледности код оваквих, нека јој Бог опрости, лењивих жена-старица каква је испала „њихова“, сигурно спада у домен искључиво господских, то јест сасвим залудних послова. Поглед јој је почео да скаче по стварима. Упослила је руке – Тањине елегантне надланице почеле су, убрзо, да се мешају са њеним... Копање по предметима, та дигнута завеса са „позорнице антике“, где ће сагледати и осетити сваку ствар на најбољи начин, како је жарко желела, лагано јој је окретало мисли на другу, позитивну страну посете – главну, и све је тиме постало мање одбојно... Пролазили су минути у неједнаком пребирању. А онда, дубоко заронивши у комад фалш-бидермајера Роксанда је, очима, тактилно и њухом, најзад ваљано сагледавала и осећала: крпени пајац шпицасте браде и још шпицастијег носа, крупних, дугмастих очију, скоро јој је ускочио у шаке, једна керамичка ваза препоручивала се пријатном заобљеношћу, окићена ромбоидна кутија недефинисане сврхе натурала се дречаво црвено-лила бојом, а затим су јој кроз прсте прошли: бакарни млин за кафу, абакус, један рељеф „вечитих“ љубавника из Вероне, фрула, дуга и танка, књига тврдих корица на немачком штампана готицом, овећа кристална кугла са заробљеним лондонским Тауером наместо уобичајеног Ајфеловог торња, кутијица за накит са три (лажна) бисера на поклопцу, усна хармоника, неколико изгребаних сингл-плоча без омота, три величанствене лепезе, лула од глине, лула од дрвета, можда ружиног*, велики кликери-стакленци, џепни сат са казаљкама заустављеним на пет, један папирнати калеидоскоп...

„Позорница“ је спустила завесу, а Роксанда се, одвајајући поглед и руке од последњег предмета – насмејаног мајмуна на навијање што у шапама држи чинеле – осетила попут девојчице која је сишла са карусела: опијена, помало и уплашена, али са жељом да се тура понови... Понета разгледањем ствари, није приметила када су се Тања и баба – некако поново блиска! – споразумно искрале и оставиле је да се купа у овом базену реткости... Неко неодређено, али снажно осећање одједном ју је привукло прозору уоквиреном зеленкастом завесом. Кроз исфлекано стакло назирала се улица: један шпедитер са упрегнутим вранцима пролазио је путем. Деда касом тера коње. Сврабеж на левој бутини дошао је муњевито, а после првог умирења синуше јој очи освојене призором у раму који откри иза завесе. У малом  и к о н о с у  пратила је следеће: више оклопљеног ратника на белом коњу, местимично изрешетаног мрљама браонкасте патине, писало је Ο ΑΓΙΟΣ ΓΕΩΡΓІΟΣ. Под коњем је статирала црно-зелена звер искежених чељусти и савијеног репа. Глава звери, прободена дугим копљем, била је као псећа, али и као крокодилска, но, заправо ниједно ни друго, већ гротексни спој оба. Иза њих пружао се затрављени брежуљак, а на брежуљку, у горњем десном углу, поред једног бедема, руку прекрштених на прсима, стајала је скрушена девица... Насупрот устаљеном обичају држања икона урађених у византијском или барокном стилу, помислила је, ово дело овде има атипичан, маниристички израз. На овом месту као да је кућа, а не баба, хтела да избегне именовану најчешћу и најгрубљу поделу...! Рарирет је и у величини, јер на корак до минимализма*. И све је, сходно стилском правцу, позерско и софистицирано – од главе ратника са ореолом у самом небу, па до канџи чудовишта на тлу... Видела је мноштво представа, али ни на једном лицу Светога Ђорђа није срела оволики одраз аристократске  блазираности! Очи му просто пливају у уљу самозадовољства и неког чудног нехаја...

Стручак што га је угледала заденутог у ребрасти рам слике био је такође другачији од оног што се по оквирима икона налази. Посегла је за њим: наместо босиљка нашао јој се у шаци свежањ биљке чији је облик и мирис изазивао благу дрхтавицу... Пелен. Знала му је чак и латинско име: Аrtemisia absinthuim.

Вратила се, полако, у гостинску собу. Татјану и старку затекла је у помало необичној ситуацији. Неочекиваној, у ствари. Баба је пријатељици гледала у шољу! Осећала је да је ово гатање смишљено од стране њене русалке, а не домаћице: био је то начин да мало одледи бабину крутост, да је раздрма... И себе, наравно. Ма како паланачки, потез је, у ствари, ефикасан и симпа, помислила је. А могуће је да има и посебну тарифу... Елем, кад газдарица одлепи свој предани поглед у кафу, могла би да „прорекне“ и цену за икону. Иако на зиду, и она је тек део инвентара можда баш узетог из оног великог сандука.

Наместила је осмех, пришла столу и села. Стручак пелена, са нешто опреза, положила је на лево колено.

- Старамајко...

ШЕСТА

Запис II

Усних да сам анђео. Али не онај који на прилику и заповест Божију племенита дела чини или, пак, анђео-чувар додељен некоме да ме кроз живот у виду савести слуша. Не, дакле, један од соја што је са огњишта Добра потекао. А, опет, ни палим, хоћу рећи, злим не припадах (у сну ми се рекло), иако по самој работи бех њима ближи. Да се уставим у двема речима које у сневању највише и осећах: позитивни неваљалац. Јер ја сам, улећући у цркву усред мисе, својим огромним крилима разбијао витраже. Кажем усред мисе, јер црква беше католичка. А разбијао сам их снагом олујног ветра, нештедимице, избацујући и последње зрнце стакла напоље... Уништавао сам их зато што су са уметничког гледишта, како ми се тамо приказало, били бесрамно лоши. То досади мештанима, а нарочито жупнику, те ми, једне недеље, клопку поставише. Када се, гневан, на витраж изнад амвона залетех наједном се одбих од њега као да је од гуме. Случи се то и са свима осталима, па се, бесмопоћан и очајан, пошто и врата замандалише, винух пут таванице. Тамо затекох жупника који је у некој собици, сличној мансарди, мирно седео за писаћим столом и, леђима окренут, листао некакву књижурину. Сва пажња које ме удостоји слила се у један нетрпељив покрет руком. Тај гест пратиле су речи Разрешен си дужности и Слободно иди. Приземљих се и нађох пред вратима цркве која беху прекривена некаквим цилиндричним теговима. У видној асиметрији, различите величине и волумена, била су налик клатнима на зидним сатовима. Док их гледах, неки човек искрсну преда мном. Из непознатих разлога – мада томе у сну не беше места чуђењу – обрати ми се на француском: „Е, сада ћеш да видиш шта је то чиста уметност, мон ами*.“ Казавши то, повуче један од оних тегова, чини ми се највећи. Ваљкасти облик се откачи и паде на воштану подлогу где остави отисак који се намах у икону претвори! Ту светачку слику без рама (нисам појмио у чију је част направљена) човек ми великодушно поклони. Примајући је видех, заправо, да ми је то даје наш овдашњи, православни поп, онакав какав је кад врши чинодејствовање: смирено предан служби, озбиљан, али не у уштогљен... Не захвалих му се, јер пре времена ишчезе. У оквиру сада широм отворених врата, али смањених на кућну меру, угледах са радошћу моју-немоју Роксанду, те јој икону показах говорећи: „Погледај, жено! Раде их, најзад, по старом узору!“ А она одговори: „Знаш да не волим такве, јер их праве од брашна! Ружне су, а ти сносиш кривицу за то.“ Ослоњена руком на довратак, наједном се одвоји. Прилазећи ми, зинула је: очњаци јој порастоше за читав сантиметар и засијаше као злато. Унела ми се у лице, лепа и страшна, а онда кренула ка врату... Пробудих се, како веле и истина је, у голој води. Обрисах се марамицом са сточића и устадох. Ја, Миленко Ранин, одлучих тада да брашно по соби не поспем, него да, опоменут овим сном-кошмаром, дочекам гошћу онако како бар наликује нормалном човеку, па и овом лепом времену: на трему, под ведрим небом. Али од оног наслона и јастука реших, ипак, да не одустанем. Толико за себе смем и могу да наберем! Прекрстих се и отпочех молитву пред славском иконом.

СЕДМА

Обе су биле још помало задихане када им је отворио капију. Мириси њихових деодораната, благо помешани са знојем, увлаче му се у ноздрве, скрозирају их. Уздржавајући се с муком да не задрхти, прима их у кућу и уводи у двориште – малу, поплочану зараван са терасом и панорамом на град. Ту, под непокривеним тремом, држећи се „протокола“ којег је сам измислио, смешта их на два наизглед идентична седишта. Раскошно послужење, делимично покривено салветом, већ је на столу. (То је читава шара мезетлука и, издвојено, пића и колача разних врста.) Роксанда му, уз осмех и кратко образложење, поклања двоглед. Захваљује се и, примајући га, окреће лице од њих: уједа се за усну. Брзим кораком, погнут, напушта двориште и улази у кућу. После краћег задржавања излази, стежући у шаци некакав предмет. То је велики, алуминијумски* кључ који тријумфално, као да је трофеј, баца на сто. Од дворца, каже. Спуштајући се на столицу (специјално постављени троножац) пита их колико је било напорно – јер зна, извесно, да јесте – попети се до њега фамозним Степеништем, пошто се дешавало да неки пријатељи чак и одустану од визите, нарочито ако им се приликом долажења поклопе још и лоше временске прилике. Од Роксанде добија одговор да успон није био баш превише  тежак, а од Татјане да није нимало и да је Брег на коме живи један рај за спортисте, заједно са ваздухом што га овде, у изобиљу, има. Унапред спремљеним говором засипа гошће као рафалом: Роксанду је још од раних школских дана упоређивао најпре са Pippi Longstocking, Пипи Дугом Чарапом, гвоздено јаком девојчицом из шведске литерарне фантазије Астрид Лингрен, па у пубертету са вампирушом, пардон, хтео је рећи са вилом, оном из народне песме, Равијојлом, миљеницом Краљевића Марка, а кад је одрасла, то јест, у међувремену, и даље у њој види ону исту фрапантну сличност са Мерцедес, несуђеном женом грофа Монте Криста, иако је ова дата као црна, а не риђа, а Татјану је одувек поредио само са Фрејом Старк, женом-пустоловком, чија је максима била Пробудити се у непознатом граду један је од најлепших осећаја на свету и која је, веле, путовала сама на леђима камиле или муле истражујући тада непознате пределе Ирана и његових пустиња, па се излагала многим опасностима, а, ето, доживела стоту... Нека поживе и оне, његове драге гошће, толико, па и коју деценију више. Добро му дошле...! При последњим речима Роксанда и Тања готово синхроно одмахују рукама, а он их нуди преко сваке мере оним што је на трпези. „Фреја“ узима колачић од бадема и тражи да јој сипа обичну, али хладну воду са мало жестине, по могућству вотке, док се „Мерцедес“, по њему, превише ускромљује: осим расхлађеног ђуса, жели да проба само „кап оне домаће ораховаче“. Ускоро се, на његову иницијативу, сво троје куцају за успех будућег подухвата. Попивши наискап лозовачу и осетивши јој  р а д  у утроби, пита да ли су и када госпођице спремне за нову авантуру или Дан истраживања, како то оне воле да зову? Одговор који добија, сразмерно његовом нестрпљењу и очекивању, поражавајући је: за њих је та пустоловина изводљива тек у јулу. Не могу пре, говоре му. Морају да уче, да спремају испите, а при том раде и хонорарно. Поче да захтева бар приближан датум, уколико су, наравно, по том питању ишта смислиле. Имају га, саопштавају му. Осам...* Предлог, разуме се, није стриктан, више је жеља, јер ће до тада све обавезе посвршавати. Свесне су оне да је, поред месеца, и датум такође далек, као и да у заказани дан време може да испадне рђаво. Како год, ако је у могућности да им предложено испуни, онда би... У могућности је, прекида их. Наравно да је у могућности, мада му рок до реализације изгледа сурово развучен. Нервозним покретом извлачи испод стола, са његовог дуплог дна, велики блок за цртање препун хартије. Даје га Роксанди. Радови прављени на разним местима, образлаже. Највише са Брега, а неколико баш одавде, са његове кућне осматрачнице. Моли за процену. Ако може и моменталну, али у сваком случају – реалну. У питању су пејзажи, нови, другачији од претходних, а техника је оловка, понегде и угљен. Још се не усуђује да крене са пастелом... Али хоће. Ако не ваљају ништа, иако им неке слабости уочава и сам, решен је да се одмах преко ове терасе баци у амбис... Смеје се и сипа себи још једну лозу. Чекајући исход прегледања цртежа, примирује се и најзад – ћути.

ОСМА

Запис III

Облик Роксандиних леђа је остао. Целе позадине, у ствари. Не знам какав је то парфем користила, али знам да је неодољив самим тим што је њен. Док миришем место на којем је седела осећам како у мени расте и шири се оно што научници однедавно називају ендорфином или допамином ваљда, а ја простије – блаженством. Тај мирис и обриси њеног тела обнављају ми смисао живота. А погледом на седиште где је била Татјана, смисао мог живота се, иако звучи бизарно и парадоксално, само појачава!... Презирем то место. И не могу томе да одолим: мрзим га колико и бабу која, излазећи из куће, врти главом. Госпођице Татјана, знате ли да је Фреја Старк била очајно ружна? – кажем ово тихо и погнуте главе, а потом је забацујем и кидам се од гласног, прегласног смеха.

ДЕВЕТА

Кожни ваљак са ремењем, штитником и исуканим сечивом налик бодежу што га је са поклоништвом једне Амазонке окачила о раме, колико да му тежину осети, брзо ју је у мислима одводио до места где је настао: куће њеног школског друга Радослава. Према нацрту без димензија на листу скицин-блока који му је, преко рамена, на почетку часа информатике дала – било је то на прагу другог разреда гимназије – обећао јој је, погледавши га на секунд-два, да ће „справица бити готова већ данас и да може доћи по њу око шест поподне.“ Мада је Радослава био глас да је без премца у грубој механици*, браварији и слично, није претерано веровала у тако брзо финале посла, јер рок што га је себи задао чинио јој се ипак прекратким, али није могла да одоли: дошла је у заказано време. Ту прву посету његовом дому у дану на измаку обележило је, сећала се, чудно осећање које се, касније, кад су доласци постали чешћи, полако губило. Елем, затекла се у нечему што је, служећи се оксимороном као генерализацијом, назвала лабава чврстина. Ta, испоставило се, прастара кућа призивала је, осим поменуте, и доста других стилских фигура, у зависности од природе ствари и материје. Руини слична, кућа је, заправо, била у фази обнове, премда би и без тога, чинило јој се, носила неке контрадикције. Најпре, масивна капија од храстовине, са орнаментима у горњем делу, направљена „за вечита времена“, али, у ствари, већ увелико трошна. Свежа, зелена боја неуспешно је прикривала њено пропадање. Током отварања те посукнуле величине, и кратког задржавања у довратку, прожео ју је утисак ефемерности помешаног са узвишеношћу. Израз који је тада склопила у мислима био је минула постојаност. Живом сликом супротности, пак, испунио се полукружни хол – уплашила се да таваница може свакога часа да јој падне на главу, међутим, кад је поглед упирала нагоре, деловала је чврсто, сигурно. У пространом, газдинском дворишту, у коме је некад слутила ред, владао је чергарски хаос. А собе, настањене празнином, без врата, сљуштених тапета и длетом одраних зидова, по којима је кратко време тражила пријатеља и шапатом му изговарала име, готово да су задирале у опсег јаке, готске jeзе и самотности... Најзад, радионица на крајњем левом краку куће са извесним мрачним светлом (sic!) на улазу и унутра. У њој је и затекла Радослава. Био је погнут над браварском стегом: мршава фигура обучена у раднички комбинезон, личило је, за два броја већи. Усправио се, невесело осмехнуо и махнуо јој, више рукавом но руком. Из нескривене тромости, па и незграпности, његова појава, сећала се, зачуђујуће брзо прешла је у стабилност и чврстину. Као да се попунила. Па ипак у нечему је и даље била мало климава. Contradictio in adjecto самог Радослава зараженог кућом: складни  несклад! Да ли су му у томе помогли на брзину засукани рукави, стега или клешта у рукама, такозване „комбинирке“, колико се она разумевала у жаргон струке, или га је, можда, у баланс и форму враћало једно старијим генерацијама тако драго обележје на зиду непосредно иза његових леђа: црвена петокрака – огромна, метална и, очигледно, наменски прављена за радионицу – није знала тачно да одреди. Наћи, уопште, праву константу код Радославa у тим првим тренуцима изискивало је доста напора. Чак се и смештај показао у духу куће: столица на коју је села клатила се, као да је имала краћу ногу, али је била грађом јака. Уз кафу, што ју је збућкао ту, на лицу места, у кинеском пластичном кувалу, појаснио је: налазе се у радионици његовог оца Радана, заклетог комунисте и заклетог алкохоличара, али доброг занатлије. Превремено је, уз класичну соцреалистичку мућку, издејствовао пензију. Тако му цури или капље са две стране – државне и ове овде, своје, никад пријављене. Ено га у кухињи, скот. Хрче! Добро да тамо није упадала, смрди на комину и... Поштедео ју је следећег израза, сећала се, уз још један жалостан осмех и још једно махање руком у, овога пута, добро подврнутом рукаву. Онда, баш кад је била на ивици стрпљења, дошло је до показивања механизма. Скинуо га је са неког зида, претрпаног алатима. Дајући јој тај цилиндар од мрке коже, налик каквом античком штитнику за подлактице, са копчама, ремењем и челиком у уској футроли, рекао је с малом дозом нелагодности: иако се нада да је погодио дизајн и меру, овакав предмет пре свега најважније је учинити стабилним и прикладним за руковање. Знао је да је она, Роксанда, нека извини, мушке висине, метар и седамдесет и кусур, колико и он, па је према сопственој руци и одмеравао, али од пола његове кладе, не више. Цртеж јесте згодан, говорио је. Свака част, према њему се равнао, но без јасних размера, назначених преко школске клупе њиховим погледима и мимиком, само је нацртана теорија... Напречац су се договорили, па се тако и разишли. Јер онај смор, Професор-из-ходника, што им је нешто шатро запретио на часу, а њега, Радослава, убрзо и истерао, практично их је раздвојио све до овога момента. А она je, dear red hair girl*, упућена у жалосну истину да њен драги друг тренутно нема ништа од савремених „гаџета“ – ни мобилни, ни интернет, а телефон, ионако непоуздан и лош, искључен им је накратко из техничких разлога. И тако, без додатног контакта са њом, остао је ускраћен за неке правилније инструкције око справе и за детаље какве је, можда, желела да јој направи. А време је журило. Доста материјала и компонената имао је у целини, па се рад, углавном, заснивао на склапању. У конструкцију су ушли делови коже од старога сица *, мало вуне, копче и нитне, лим, федери... Рок је, као што види, испоштовао, а обећање је за њега светиња! Мало га, ето, мучи величина. Но, и кројачи и обућари, који узимају мере најдиректније, са човека, хоће да забрљају, зар не...? Корекције, буде ли грешака, следе.

Није пронашла, сећала се, у том магновењу праве речи захвале за почињену услугу: промуцала је нешто и, подвивиши рукав блузе, отпочела да закопчава оружје на десницу. Закопчавање!...То су петље и узице саме потражиле дугмад, саме се затезале, а главно ремење обавијало се и плело попут пузавице око руке. У завршници подешавања добила је осећај навучене рукавице на промрзлу шаку; преко подлактице, грејане братским загрљајем навлаке, присност и топлина као да су хтеле да се шире, да отпутују и на остале делове тела... Са том опасном, иако још неактивираном справом, уз тиху, ритмичну музику са радиа – што јој до свести допре пошто устаде – извела је у радионици кратак, кореографски импровизован, са фолклорног аспекта неутралан, али из кинетичког угла сасвим упечатљив плес ратнице. Три речи отеше јој се тада са усана: КОЊ, ОРМА, КОПЉЕ. Изађоше снажно, грлено, са призвуком клицања. Ништа у њој, памтила је, није тражило објашњење за овакав чин. И правдање пред пријатељем такође је изостало. Спонтаност и извесна самониклост мини-церемоније унеле су у њу, штавише, трунку поноса. Када ју је деда, убрзо после препорођене крви, ставио на вранца, имала је слично осећање...! Јашући кратко на топлим коњским леђима испустила је пар узвика, но, у својој детињој разузданости, далеко од артикулисаних и целовитих израза као у радионици. Радослав, нимало затечен манифестацијом њеног задовољства, и сам обрадован што је справа, како се изразио, made to measure, објасни јој, ускоро, да сечиво излази путем опруге, по систему ножа званог „скакавац“ – право је чудо да га није покренула док је тако брзо закопчавала и везивала ваљак. Ту, при дну цилиндра, код лакта, постоји једно четврстато дугме које ослобађа хромирану оштрицу. При другом притискању је увлачи. Нека испроба, али мора да буде опрезна како сада, тако и убудуће. А то значи да шаку скупи у песницу и да је не мрда, иако је он на критичном делу поставио мали, ребрасти штит – злу не требало. Испробала је: шиљасти метал сјајне, сиве боје исплазио се пљоштимице бридом длана – језик сребрног гуштера*, лепотанка*. Удаљивши се од Радослава, замахнула је више пута кратким сечивом – челик је исписао у ваздуху неколико светлих нимбуса... Придружујући им знак бесконачности, вратила је, по инструкцији, оштрицу натраг у „каније“, и тада је, егзалтирана, пољубила друга у образ. Звучно и јако. Био је то, сећала се, сочан сестрински цмок! цмок! заиста невине тежине. Таквог га је, срећом, и Радослав примио. Не пита, наставио је коментар преко поновљеног, али још увек помало тужног осмејка, шта ће јој оваква направа. У времену уличних гангстерских обрачуна, ретроактивних Smith & Wesson пиштоља по „салунима“ дичне им Србије, па криминалне гамади и олоши сваке врсте, зар је уопште потребно питање тог типа? Оно што га брине је: кад мисли да справицу носи...? Није гломазна, не, али није баш ни неприметна за изласке, поготово лети. А у школи би јој се... Зна! – прекинула га је оштро. Зна Роксанда за све ризике што ношење оваквог механизма може да изазове. Оставиће то оружју  – од ове „љубави на први поглед“ може да очекује чак и да јој лично укаже када је прави тренутак за загрљај око руке... Осмехнула се, јер је, као и увек у моментима усхићења, претеривала. Радослав је довршио кафу: мада су неки делови механизма стари, рекао је облизујући талог са усана, гарантује јој квалитет израђеног. Тај штелунг, како се за довршену ствар изражава његов отац, неумесан као и обично, не може да је изневери, јер је прошао тестове ове радионице...

Ускоро му се поверила у једној ствари, не кајући се ни дан-данас због наглог отварања, иначе, после разних лоших искустава, тако атипичног за њу. Радослав је, закључила је још са првим, зрелим контактом, условно названим и дубљим, поседовао код људи ону давно заборављену особину: способност слушања. Пажљивог и истрајног. Речи које му је онда, у мутном светлу радионице дала, нису су се вратиле, нису добиле ону ружну, нежељену боју њеног властитог одјека, нити је то била „исповест камену“. Примио је. И поред краткотрајног прекида у исповедању што га је, у страху да ли је заиста разуме и верује јој, више нагонски направила, упио је речено (и показано!), судила је, свим бићем. Зачудо, већину тога што је Радославу у тим, изгледало је, дугим часовима причала, знала је да Тањи, најбољој пријатељици, не би поверила ни сада, иако је сумњала да је русалка са горком историјом из раног детињства a la Roksanda и те како упозната. Татјана Апостоловна је, напросто, путовала другом трасом – пруга њених мисли и дела завршавала се искључиво сувом, реалном дестинацијом. Чиста физика, чисто, јасно, дифовско усмерење и исто тако јасан циљ. За бајке ту није било места. А оно што је пред Радославом просула понајвише је баш на гатку личило. Међутим,      п р е л о м  тог доба и, уједно, њеног детињства била је стварност. Елем, рекла му да је до седме године боловала од специфичног облика Anem*S, на шта је он климнуо главом. С тиме је, каза, упознат. Говоркало се о њеној несрећи приликом формирања разреда. И то неотесано, преувеличано, са оном особеном дечјом злобом – најгором! Као нешто у стилу „треба да нам увале неку слинавицу, кљакаву и белу к'о папир, па смо тек онда комплетни“. Али она је, памти, ућуткала те гласине дошавши у школу са даном закашњења, али здрава. Чак  в е о м а  здрава. Ходала је и руменила се међу клупама и у дворишту, ћутљива и намрштена, недоступна, али, видело се, здрава! Крепка као паорска кћи, што би се рекло. Уследила је општа разочараност у разреду од које ни он, Радослав, нека опрости, није био изузет. А када је на *скали, док је једном трајао организовани лекарски преглед, бацио поглед тражећи њено име са напоредним резултатима, уочио је: боја крви и густина, шта ли, била јој је котирана, колико је могао да процени, највишим бројем поена* у целом одељењу. Да, потврдила му је. У том времену. Па и даљем. Али у претходном... Следеће речи је, сећала се, узвикнула: та крв јој је поклоњена! Као и здравље. Читав њен живот је један велики поклон! И дуговање, рекла би. У селу О.* код деде по оцу, одакле су јој ближи корени, у старој кући стрица-гастарбајтера, била је са родитељима на слави Светог Ђорђа. И тамо је, сама самцита, са скоро напуњених седам година, доживела један сусрет – не приказање или фантазам, него сусрет у пуном значењу те речи! Пришла јој је жена невероватна по свему: лепоти, висини, обличју. А мирисала је на омамљујућу мешавину пољског биља, рекла би. Иако налик једрој сеоској девојци, чак и по ношњи, папучама и прслуку, на пример, њено држање било је у свему краљевско. Па јој је такав, Радославе, и пољубац испао – добила га је у пределу леве бутине и, у трену, као од какве инјекције, њено крхко здравље је нестало, уступајући пред лавином неке вреле, густе крви, препорођаја и снаге која је кренула од ногу, и расла даље, до главе, па је за часак мислила да ће или пући или до неба нарасти...! Од тог влажног отиска, нежног као од мајке, али дубоког као од уједа звери, остаде јој белег сличан цвету или пупољку – рељеф на бутини, ништа друго. Може и да га погледа ако хоће, он повремено светлуца и сврби... Застала је у исповести, сећала се, не због нагло засукане ногавице, јер гест није сматрала изазивачким, него потврдом датог, поклоњеног, већ што се уплашила да Радослав, у ствари, има сва права да посумња у испричано. А ако је у нешто и поверовао, помислила је тада, онда је то веровање да је Роксанда нека патолошка лажљивица или, чак, да је луда...! Као да је све осетио, пажљиво ју је узео за руку, а онда од уношења у лице и, личило је, од радозналости зацакљених очију, прошаптао: не чини му се читава прича истинитом због јаког аргумента на бедру којег је на часовима физичког кад је била у дресу већ видео – тај  п е л ц е р  прилично запада за око, приметили су га и остали – него је у овом часу, па и кроз цело њихово раније дружење, убедљивим чини њен, можда и несвесни, занос... Задивљујући је! Оригиналан, заразан чак. А он Роксанду не познаје као лажљиву. Ретка је она птица, па је и ретка сторија. Нека продужи, ово се гута. Хоће ли неко пиће, да свему наздраве?... Климнула је главом. Убрзо је наставила, охрабрена, али не понуђеним и попијеним црним вином, него калемом новог поверења. Ренесанса крви и, тиме, самог здравља, говорила је, збила се у једној пространој соби, оном коју п-ски зову „стајаћа“ – та жена-планина изникла је из застора који се напросто сручио са таванице, прекривши и велики кревет са лутком на средини. Начинивши јој д а р, нестала је. Нико то, понавља, није видео. Нешто касније, ненамрштену, да се тако изрази, јер речи „весела“ или „расположена“ нису адекватни за опис њеног тадашњег преображаја, колико извесна каприциозност да се, коначно стабилна и самоуверена, упути у „свим правцима“ овога света, пронашла ју је мајка. Загрлила је и, приметивши убрзо фаталну промену, позвала оца. Шок, запањеност, ледило...! Али, нису дизали џеву. Напротив, релативно брзо су се присебили, пронашли изговор, контру, заправо, да јој је лоше, и – правац Н*. Осећала је да су просто страховали да те вечери, у кући стрица, па још на слави, дирају у чудо, односно трагају за узроком њеног надреалног оздрављења. Шта им све у колима на лицима није читала!... Шта све није пролазило њиховим челима, Радославе! Провели су читав век мука са њом – третмани и терапије, лекови и бање, тзв. алтернативна медицина чак, помоћ из иностранства... И сад, одједном, наиђе нешто непознато, невидљиво и врати „њихову принцезу“ на животни почетак, али у позитивном смислу! Да ли је то божија награда за све проживљене патње? Да ли је то, најзад, дошло доба за радост...? – могла је да претпостави рој оваквих и сличних питања у њиховим главама. Нису је на путу салетали да им ишта објасни. С друге стране, ни она није жудела за било каквом већом исповешћу, као сада. Жудела је да се истргне из мајчиног загрљаја и да трчи, Радославе! Да трчи! А код куће су је, упркос невиђеном револту, стрпали у кревет. Па је миловали и мазили, нудили да једе и масу других, сувишних ствари... Ту су, опрезно, и почели са испитивањем, као и безвезним, учесталим мерењем температуре. Изложила им је догађај онако детиње невешто, шизећи све време, јер је пуцала је од снаге, од воље да се креће... Нису јој дозволили. Заспала је на једвите јаде под дејством чаја од лаванде, и то пред зору, колико памти. Горућа знатижеља њених матораца, понешто задовољена више пута препричаном сценом са „Великом Тетом и пољупцем у соби са лутком“, па и показивањем белега, испољила се кроз један слућени компромис. Тај им је и донео смирење, бар оном на главном пољу. Обављен је, Радославе, над овом „ретком птицом“ исцрпан лекарски преглед у једној приватној клиници. Строго конспиративан, разуме се. У ствари, више прегледа. Али увек на истом месту, месту чија је ординација мирисала на ментол и, рекла би, лимун. И двориште са украсним багремом и црвеним јавором, па сва увиђавност доктора К-а*, пореклом Немца, све јој је то остало у махом пријатном, безболном сећању, ако не рачуна повремени и пажљиви боц-боц. И досаду, природно. Да не говори шта је у њеном случају укључивао „исцрпан преглед“, то јест прегледи. Ионако у стручном смислу нема представу – скенирање, анализе, разне *скопије... На завршетку, упамтила је једну тешку реч чика-доцину, у ствари, реченицу. Није јој звучала скроз медицински, па је због тога остала у памети, ваљда. А гласила је отприлике: „Пред вама је дивно, здраво дете, а за рецидив нема ни изгледа.“ И данас се пита како то да Др К* није инсистирао на објашњењу око „цвета“ на бутини. Можда га је стварно препознао и дефинисао као раније убризгани цеп...? Повећи, додуше. Али откуд зна шта је, мимо њених ушију, протекло у разговорима оца, мајке и лекара...? Како год, живот се наставио, Радославе. Као и игра родитеља, да се, бајаги, више не секирају за њу – притајена брига због здравља остала је у виду непожељног госта у њиховом дому, али, на срећу, мама и папа карактером не спадају у доживотне параноике и гњаваторе. Њен каснији блистави раст крепио је им веру у продужетак свега уобичајеног. Толико уобичајеног да су се, ускоро, решили на један, с обзиром на ранији пакао са њом, врло ризичан корак. Па ипак је уследио – добила је брата. Нормалног по свему, њеног Бранимира. Зна га. А у стричеву стару кућу никад више нису ни крочили – исте године када је кренуо њен, Роксандин, препород, сравњена је са земљом. И почели су да ничу темељи за друго, спратно, „гастајбајтерски“ огромно здање. Пошто је сазидано, позвани су на усељење, а затим, касније, и на остале пригоде. Али, у тој кућерини препуној иностраног кича и скупог, масивног намештаја, настало је одсуство сваке сензације и провокације, да се тако изрази. Трип је био обичан. Баналан. Ни зов, ни рефлекс од проживљеног. Чак ни на славама!... Одрасла, како је назвала ту дивот-жену, волела је, изгледа, да се појављује једино у лепим, старим просторима... Ето, сада је чуо нешто несвакидашње од његове пријатељице. Никоме до овога часа није на овако детаљан начин саопштила – детаљан по сећању, разуме се – ту  п р в у  раскрсницу из детињства... И осећа да јој верује. Пробала је, као клинка, па и мало старија, код извесних „другарица“ са препричаним, и брзо се за језик угризла. Зна: кад све прође, а посебно нешто овако чудесно, и самом учеснику цео догађај личи на сан... Не жели, Радославе, у истинитост ове анегдоте икога више да убеђује – исмејана је довољно! Сматра је и комшилук и пола кварта откаченом, а ношење ове справе може само ићи у прилог тим ставовима. Ма, отрпеће леденом коцком игноранције сва чуђења и све подсмехе, то није проблем! Друго, важније њу мучи. А гласи: зашто она? Болест Anem*S јесте најблаже речено опака и ретка, врстан канцер крви, у свету не болује више од 000,1%* особа од тог shita s* ћелија, међутим по чему је испала толики изузетак да здравље добије изнад других оболелих, и то тако, „на тањиру“? Чиме се заслужује та част? А можда је и остале посетила Одрасла? Не, неће да сурфује интернетом поводом тога, огавно јој је! Напослетку, од кога је Јединствена послата, Радославе? Господа...? Она, Роксанда, води живот сасвим обичне тинејџерке, ако не рачуна повремене ексцентричности, ни за кога шкодљиве, уосталом, а религиозна је тек по дедином узору: одлазак недељом у цркву и празницима, пост. Манастир? Не вуче је ништа ка тој врсти самовања. Ово поклоњено тело и ментални склоп нису грађени за живот монахиње...! Допуштено јој је да сазри за друге, профане потребе. То види. Боји се да је верница једино Уметности, поготово оној која даје смисао будућим просторима. Зар није? Ипак, кад настану тренуци преиспитивања праћени кошмарним сновима ...

Пријатељ ју је, сећала се, унету, врелу, али и са предзнацима посустајања, прекинуо потезом и тактом сличним саобраћајцу: подигао је високо руку и, задржавши је у ваздуху на трен, жустро спустио као да зауставља какво возило. Take et easy, girl, казао је. Да је била у могућности да себе сними у оном плесу са „наруквицом“ која јој, сада увиђа, као саливена стоји, и гласним изговарањем речи, сличним мантрама, што све заједно у потпуности превазилази оквире обичног, а посебно када је у питању, њен, нека извини, вансеријски склад лица и тела, иако развијен захваљујући дарованом здрављу, како сматра, не би се усудила да тако олако тврди да је ординарна цура. Она ординарна...!? На  крају, има тек осетљивих седамнаест година, мада у неким моментима просто превазилази зрелошћу све у генерацији... Страва! Зар је сирови „механичар“ Радослав  позван да јој скреће пажњу на такву чињеницу? Нека ослушкује свој унутрашњи сат, а нека га, кад затреба, и навија. То ради и он: механика му је закон, а њој, колико је схватио, будуће дизајнирање унутрашњег простора. То су природни позиви, вероватно и генима условљени. А  с и л а  што јој је наглавачке окренут живот поставила на ноге, дошла је ионако непозвана, па ће се сигурно на тај начин опет и појавити. И указаће јој када и коме да врати дуг, или шта већ буде условила – ако се тога плаши, а, очигледно, плаши се. Остаје јој да се, колико год може, избори са чекањем или, теже, његовим недоношчетом: ишчекивањем. Шта би друго...?

После савета, сећала се, најзад се осмехнуо без сенке. Чисто и отворено, попут велике чаше са вином коју је допунио и дигао за нову и последњу здравицу.

Како је растерећена отишла тада од друга! Радослав је, у међувремену, уписао Машинство у Б* и тамо се, практично, преселио. Како би реаговао кад би му прочитала позив исписан на пергаменту који потврђује оно његово када и коме, па чак и где, али ипак не потпуно, јер је напола у виду енигме...? Вероватно као и онда: у почетку би све примио лабаво, а после живље, јаче. Био би то, опет, сусрет са пуним слушањем. Да, помислила је, изборила се са чекањем. Па и ишчекивањем, Радославе. Ево писма на столу, улево од одложеног оружја. Роксанда, „ретка птица“,  сада мора да закорачи у другу, гору неизвесност...

  Крцну зглобовима, дохвати и поново разви уштављену кожу. У Средневицу да дођеш, Роксанда, 26* Јулија,  индикта...Средневица. То је средина дана или подне. На пергаменту, међутим, реч је написана великим словом, а то је ознака за место... Не, неће за тумачење користити мрежу, помислила је. Не треба јој ништа in vitro. Ова књига вапи за једним другим, такође, попут Радослава, живим бићем. Када погледа у групни портрет са матуре на ос.*зиду собе зна и којим. /*могућ. М@Тамаре и болничке приземне терасе...*/

ДЕСЕТА

„Од како сам ја девојче / Мене момче не пољуби.“

Складни женски гласови. Синхронизовани вокали, у ствари. А песма традиционална. Дивна.

Роксанда окрену дугме своје музичке „мини-линије“. Мелодија се појача и испуни јој собу.

„Мене момче не пољуби / Дораз синоћ на кладенцу.“

Па, девојко, не испаде ТО баш на кладенцу, помислила је. Иако је „момче“ управо са водом имало најдиректнији контакт... Ствар се збила код оне монденке, стопостотне fancy-girl, Ане Б. на једној од њених – мора признати! – најбољих журки. Поред EMO младића и цурица, алкоса из краја, па и разреда, Горан се, хтео или не, издвајао грађом. Ватерполиста из суседног блока. Амбициозан. И догоди се: соба пуна дуванског дима помешаног са димом вутре, развучени инструментал са доминантним саксофоном, пригушено светло, мало вермута... Леп компост за тзв. први пољубац, зар не? Градска завера, шема... Ипак, није се у њој примио сав. Ни пољубац, ни Горан. Нешто је недостајало, не, нестајало у току љубљења. Можда, апсурдне ли помисли, баш влага! Да ли је Горан на тлу постајао некако претерано сув...? Лудо! Јер на средини и при крају размењивања њихових пољубаца, копао би по њеној дупљи, осећала је, као да уместо језика има хладну, савитљиву кашику за ципеле.

„И ту мало постојамо. Постојамо пограјамо.“

Постојали су, да. А кратко пограјали. Ни пуну годину. И нису девојачки ћудљивих шеснаест били разлог што Горану није, како веле стари, подарила девичанство. Ни тада, нити икада. Укрстило се ту нешто неупоредиво тврђе од ината једне virgo in tacta и горе од колебљивости што се у том добу и поводом тог чина јавља...!  

„Докле сунце за брег зађе / Месечина зору даде.“

Сунце управо залази и овде, код ње. Додуше, не за брегом, него за оним другим, суседним зградама. Црвени тепих између два урбана чудовишта... Да закључа врата собе, навуче слушалице и пусти песму из почетка? Да се, деде јој драгог, још више осами? И да, као Тања, кришом попије коју – оставила ас-пријатељица од задње посете пола флашице...

„Месечина зору даде. По кобилке иње паде.“

Пало је „иње“, односно  у б р з а н и  заборав и по свим њеним каснијим везама. Слабим и, као по правилу, краткотрајним. И из свих је изашла нетакнута. Та крутост не служи јој на част, заправо. Момци су били О.К. Чак и они који су због „жарке жеље“ превише наваљивали. Све је то природно проистицало из њих, па и карактером споја као таквог. Али, чињеница је: двадесет и прва тече, а Роксанда је и даље девица Аталанта, античка хероина која је просце убијала копљем! Само, за разлику од љуте Гркиње, њена, Роксандина, невиност сачуванa је мање драстичним методом – копљем реторике.

Вратила је песму на почетак, утишала „линију“ и ставила слушалице на уши. Пре него што јој се у руци нашла мала, трбушаста боца није заборавила да окрене кључ у брави...

ЈЕДАНАЕСТА

Звучно исказана синтагма „Када је отворила очи“ као да се поистоветила са сликом Роја Лихтенштајна „Када сам отворио паљбу“. Није се трудила да разјасни ове опречне а спојене феномене у себи. Дижући се са седишта, одмах је схватила да су јој приоритет нагомилани џакови од јуте што су ширили јак мирис какао-праха. Упирући поглед у њих, па нагоре, виде да се налази у неком магацину: жуте сијалице у металним оквирима шкрто су гризле мрак, али на известан начин све се јасно видело. На левом зиду просторије, из једне овеће пукотине на дну, поискакаше три миша. Без икаквог страха од ње (која им је убрзано прилазила), начеше прву јутену врећу и њушкицама почеше у сласт рити по прашку браон боје што се просипао у три једнака млаза, налик падању песка у трима клепсидрама. Један од мишева одвоји се од хране и, постајући некако крупнији, већи, више пацову ближи, чији облик главе за трен изгуби животињске и поприми људске одлике, обрати јој се тоном у којем препозна нешто од правне званичности: „А сад, госпођице Роксанда, Одредба о урбаном ентеријеру. Припремите се, молим, јер ступа на снагу одмах.“ Тај миш-пацов-човек, тролики створ у једном бићу, незграпно јој уручи тубу хартије увезану црвеном врпцом са машницом по средини, те смањивши се и опет поставши животињицом, придружи се браћи и настави да једе. Његове речи  као да јој скренуше поглед на зид прелепљен хамер-папиром. На великој хартији сличној постеру или плакату, била је ручно нацртана панорама града у ноћи: многобројне вишеспратнице неједнаких висина, изразито црне, коси и прави кровови начичкани антенама, жути квадратићи као осветљени прозори, небо модро и звездано, а месец само кружна, светла линија око грађевина... Цртеж би, наједном, поцепан – нечија рука, виде, жучно је и редом драла плакате са уличних фасада. И отвори јој се пролаз, јер и зид ишчезе, па је упути на нови призор: пуст булевар у сумраку у коме је нека жена, осврћући се у паници, покушавала да трчи, али је стално тапкала у месту. Појми да тој особи мора у нечему помоћи и довикну јој: „Не бојте се, госпођо! Он само чека да му покажете слабост. Показаћу ја кучкином сину!“ У тренутку када је са десне подлактице активирала сечиво, високе штикле угрожене особе (која је најзад успела да потрчи) запраскале су по тротоару као петарде. Нашла се у скоку на леђима пса који је, јурећи за женом, тешко дахтао. Његова телесина пропорционално је одговарала једном угојеном коњу, што је изненади (на око је деловао мањи), али је не спречи, пак, да му оштрицу зарије дубоко у врат... Зачудо, пас не арлаукну. Затресао је огромном, белом главом и збацио је са себе, а затим јој лизнуо руку – ону исту, десницу, којом је махала убојитим и сад већ окрвављеним оружјем, па нестао. Збуњена и још на тлу, примила је од жене речи захвале: биле су официјалне, круте, као да јој захваљује на пословној сарадњи или информацији за нечију адресу, а не на спасавању живота. Устала је са тротоара, вратила сечиво у лежиште, па из неке помало искошене перспективе оборила поглед прво на зид (као да се опет нашла у затвореном простору, међутим овај je имао димензије некакве хале, а не малог складишта), а онда на једна, па на друга врата у том зиду, склепана од неотесаних дасака. Отворила је прва: изглед просторије могла је да упореди са обором, дединим обором, иако не потпуно. Камени валов пун мутне воде са семенкама бундеве и покојом сламчицом на површини изричито указују на то, помислила је, али где су оне лепе, утовљене... Мисао јој се сломи: осетила је јак мирис животиња којих није било. Слика празног обора и тај мирис натераше је, изненада, на суви плач: неко је њу овде давно преварио, из руку јој нешто драгоцено избио, отео или, можда, омиљену играчку путем какве сплетке заменио другом, лажном... Кроз заосталу гримасу плакања, немоћна и (схвати) опет мала, уочи шта јој, у ствари, ремети представу: уместо свиња или прасади обором су шестарила три ћурана! Били су висине човека, са предугачким крестама и превеликим задебљањем преко кљунова. Ни гласка не пуштајући, злоћудно су гледали у њeном правцу и повремено кљуцали у напола распарану кројачку лутку на поду од цигала... Осећала је потребу да врисне и у томе је заустави рука, заправо стисак руке око рамена: то ју је деда, вешто и одлучно, склањао од опасне живине. „Буди храбра, сине, говорио је. Зашто да гости помисле да ми је у тал запала нека цмиздравица?“ И била је скроз мирна, штавише некако дотерана, очешљана и као свеже умивена када је њен спаситељ отворио наредна врата. У новој просторији би представљена двема персонама „од угледа“, како је чула – младићу у морнарском оделу дечијег кроја и једној старијој госпођи са косом стиснутом у пунђу и нечим рептилским у лицу. Назови гости седели су на клупама наспрамно, као у каквом купеу, ћаскали и пили чај – бар је мислила да је у тим великим, кабастим шољама чај. Одједном, спопаде је незадржив смех, нашта се, запази, деда намргоди на онај његов начин, али је, убрзо, и сам почео да се смеје. Гости су сркали чај или нешто друго, али не из шоља, већ из белих, емајлираних нокшира... Побегла је из собичка, па сама отворила новостворена трећа врата на тараби од сивих летава (зид је био нестао). Тамо се нађе у пољу где, после два-три корака, утону у растиње до појаса, па до врата, усана, носа... Размицала га је, као да плива. И кијала, интезивно, кратко. Ту, усред језера зеленила са пуно корова, понајвише чичкa, спазила је свог школског друга, Миленка Ранина званог Мрвица. Овај је не поздрави. Држао је у рукама књигу по корицама налик црквеном часловцу, надмено је одмеравао и – лебдео. Са извесном академском педантеријом прочитао је, уздижући се одједном над свеколиком травом као да хита на катедру, следећи текст: „Пелен је једна од најстаријих и највише цењених лековитих биљака. Мало је нашег лековитог биља које се одувек, без престанка, тако често употребљавало за лек као пелен. Нема човека који не зна њега. Некад су Римљани на Капитолу, пре и изнад свих признања и почасти, победнике-спортисте напајали напитком од пелена, убеђени да је то највиша награда, јер им се, по тадашњем схватању, обезбеђивало добро и вечно здравље, највеће земаљско благо. Антички назив биљке потиче од грчке речи артемис што значи здрав, дакле, указује да су биљке овога рода лековите. Назив је дат по богињи Артемис, заштитници жена, јер је једна врста овога рода олакшавала порођај.“ Завршивши цитат, поклонио се. Тада је приметила да је, напоредо са читањем, полако тонуо у биље, и, онако низак и ситан, готово нестао у њему. Одбацивши театралним покретом књигу на некакву гомилицу згужване хартије, пришао јој је са осмехом на бледом лицу. Осмех је био тендециозан и, закључи, нимало благонаклон. Крио је намеру коју успе у старту да прозре и спречи: пре него што његова уста стигоше да залепе пољубац на њену леву бутину, тамо, на белег добијен од Одрасле, одгурнула га је обема рукама свом својом дечијом снагом: пао је у поље. Дигао се, поново пришао, и био одгурнут још једном. Када је и трећи пут насрнуо, са неком упорношћу Сизифа или, пре, манијака, није се двоумила: замахом оштрице спречила је налет, погађајући му отворену шаку...

Пробудила се од звоњаве аларма на мобилном који је успела да стопира тек из трећег покушаја. Сва знојава, хитро се открила и дубоко удахнула топао ваздух собе. Господе, како човек може да базди. Навлачећи доколенице, озбиљно се запитала шта ли у овом трену ради њен друг Миленко Ранин звани Мрвица. Док је у папучама и пиџами намештала, „квадрирала уквадраћену“ постељину, како је називала поступак спремања најдраже креветне опреме, почеле су у свест ретроградно да јој, поред лика пријатеља, долазе и друге просањане сцене. Навирале су, штавише. Облачећи се, осети потребу да уз нештедљив доручак направи и један какао-напитaк. A би могла, помисли, да га уведе чак и у редовни јутарњи церемонијал... Ма, то је због сна и оних мирисних џака са какаовцем, сигурно! Али, неће му одолети овог јутра, припремиће га. Нека ђус остане мало, што би рекла Тања, у казненом простору. Годинама га пије, вала, уз сваки јутарњи оброк… Зачешљала се и ставила пар укосница. Поглед јој окрзну литературу на сточићу. Ето, помисли, шта се догоди кад пред спавање утроји нешто русалкине вотке, POP-ART, издање са омотом слике Роја Лихтенштајна „Када сам отворио паљбу“ и СКИЦЕ ЈАВНОГ ЕНТЕРИЈЕРА, уџбеник за трећу годину њених студија. Да је синоћ одлучила да прелиста и омиљену HISTORY OF THE ART, ИСТОРИЈУ УМЕТНОСТИ, можда би уснила и самог професора Х. В. Јансона, аутора те дивот-књиге. А како су јој снови у последње време нерафинисани и тешки, уопште је не би изненадило да се у оном хаотичном зеленилу појавио, наместо Мрвице, управо покојни академик...!  Да ли би, међутим, и славни историчар показао исте намере као Миленко? Да ли би и он, мистер Јансон, желео да јој пољуби бедро...? Ако је тако, драги професоре, довиђења у следећем сну!

Отворила је прозор, а секунд касније и врата: промаја јој усковитла хаљину.

Остани, Роксанда, помисли. Призови Га... Ако каже и мора се – ратуј!

ДВАНАЕСТА

Запис IV

Одувек су ме привлачили контрасти. Или бар оно што сам доживљао као две супротне стране. Пример Роксанда – Тања, то јест лепо – ружно. Та дихотомија и њиховом случају можда и није тачна. Рускиња је, верујем, упркос извесним грубим, недорађеним детаљима на лицу (мала диспропорција ноздрва, пренаглашена доња усна), па још са додатком оштрине у наступима тако својственим мушкарачама, била ипак некоме привлачна. Лепа, у ствари. Мени не. И то се показало довољним, па и више: учиних да лепо постане још лепше или, обрнуто, да ружно постане још ружније… Елем, убрзо после њиховог одласка усмеравао сам пажњу на место где је седела Тања и, добијајући је у свежим, јасним бојама, нагло скретао поглед ка седишту на којем је боравило Њено Риђе Величанство: замењена представа богатила је мој вид једном недостижном, али величанственом, прерафаелитском лепотом. На тај начин Роксандина блиставост чинила се још већом, а моја наслада, после оне олфактивне, брзоишчезавајуће, била је limitless[5], каже се на енглеском, односно латинском двадесетог, сада и двадесетпрвог* века. Неко без маште у оваквој „поставци“ употребио би фотоапарат или камеру. Напросто би усликао или уснимао обе или једну, па другу цуру (данас се то може и мобилним телефоном), те би се, касније, буљећи наизменично у пикселе, предавао задовољству... Неко такав, али не ја, Миленко Ранин. Јер обична фотографија или филм, те бедне копије стварности, варљиви отисци реалног, могу ли дати оно што сећање поклања...? Ма како оно било нецеловито, опет, неупоредиво је моћније. Колико вреди један тривијални снимак у односу на карактеристичан, у мислима урезан, сев нечијег ока, или, рецимо, покрет руком када се узима чаша, па у сивој маси забележено лелујање дуге (женске) косе...? И због тога ја овде, у великој равници, користим сада само најбоље инструменте за памћење: сопствена чула. Окрећем лагано педале свог бицикла у жељи да околину, дакле, једино на природан начин у себи задржим. Да све што ме занима „фотографишем“ и „снимим“ тек голим оком. Па шта у меморији остане – остало је. Нисам понео са собом чак ни прибор за цртање. На крају, главни мотив мог доласка овамо нису цртежи – њих, као и сликарска платна волим, да упростим, исто колико и Роксанда! – већ уношење у један посве другачији контраст. Такође узвудљив, посебан, али мучан у својој посебности. Па нешто се, зарад Велике Уметности, мора и изгутати, зар не...? Но, једно је, слутим, онолику гнусобу поднети у петнаестој, када сам супротност ове врсте први пут себи и приредио, а сасвим десето сада, у двадесет и другој, пошто ми је њух прошао кроз префињено сито хлорофила, а вид преко мноштва лепих предела откако живимо на Брегу. Пролошки или први контраст, по много чему безазлен за разлику од оног што ме чека, одлучио сам да мојој маленкости приредим најпре са појавом коју открих још током најранијих дечачких лутања. После појачаног темпа вожње, давно пронађени феномен ускоро ми се указује: полако притискам кочнице, силазим са мог „металног парипа“ и одлажем га на уски појас траве. Са опрезом почињем да гледам: преда мном је извесни амбис, али, тврдим, плитак, а ја се, тако рећи, налазим на његовом дну или доњем почетку, како волим да га доживљавам. Каква изузетност усред низије, какав својеврсни безобразлук, каква људска и природна ароганција!... Овом привидном мираклу дао сам, сећам се, још три назива, подједнако уврнута: минијатурна провалија или мини провалија, па и – дубодолина. И све „етикете“ су оправдане, нарочито ако дотичној формацији потенцијални визитор приђе у намери да је посматра директно са ивице. У овом случају то значи прелазак преко поља и ораница, на које се посетилац отисне десно од ауто-страде, то јест главног пута па, право, неких стотину метара. Доласком са те стране и стајањем на изабрани руб, добија се бољи, обухватнији поглед, близак птичијој перспективи, али птице у ниском лету. Ласте, на пример. Међутим, ја сам се спустио споредним, колским друмом, где је приступ неспорно блажи и за моје возило згоднији... Донекле, заобишао сам своје „откриће“. Прстима властитог памћења ухватио сам претходну, а у овом тренутку хватам и садашњу слику: призор је остао углавном непромењен. При том мислим, пре свега, на изглед у било које поодмакло пролеће. А историја места вели овако: багери и булдожери су од јединственог, повишеног дела равнице узели, боље речено, начели и отели око хиљаду* квадратних метара земљишта – није ми ни до данас познато зашто. Нису они ту равнали неко брдо, чак ни брдашце, него су, како рекох, заграбили нешто од уздигнуте низије, а рад, видело се, није личио на копање темеља за какву зграду, јер, осим спорадично, у дубину не задреше. Какви год да су разлози овог силовања Мајке Равнице, све је, потом, остављено тако изровашено, ружно. А на изуједаној земљи и вештачки изазваној храпавости, кише и ветрови нису дуго чекали да учине оно што увек и чине: прве су створиле баре, читава језерца, а ваздушне струје својски се постараше за семе растиња. Никоше траве, шевар и врбе, излегоше се инсекти, закрекеташе жабе, запатише се и рибице, а виђах и покоју грациозну, али увек ми језиву – белоушку... Иза тих набујалих чудеса појављују се два-три метара високе „литице“ настале грубим потезима грађевинских машина. Пружају се у неравномерном, зупчастом низу. Преглед или поглед са њихових ивица, онако како описах раније, заиста може да остави утисак неког суноврата... Али, само утисак. На таквим земљаним зидовима киша и снег спирали су и бушили учинак багерске „кашике“, исцртавајући фантастичне бразде и шаре – баш како природа уме да их изваја и на стеновитим конфигурацијама, али овде, понављам, са минијатурним исходом, у складу са самим феноменом. Одавде, из мог угла, лако се могло приступити „стрмени“. Метод прилажења је, заправо, свуда био мање-више истоветан: прескочиш неку барицу, заобиђеш жбун или дрвце, изгазиш нешто корова, „избориш“ се са којом узнемиреном живуљком, и већ си ту, па, прислоњен, са уживањем удишеш мирис усправног тла из којег провирује и корен какве малене биљке... Дивота! Дошавши, покушао сам ловачким ножем да урежем Роксандино име на једном делу „масива“, као у какву порозну стену. Безуспешно! Земља се осипала, претварала у прашину, не дајући ми да правилно усечем икакво слово. Остало је, додуше, једно О, више налик рупи и једно Д, слично неком асиметричном шешир-цилиндру но писмену. Напустио сам ускоро контраст број 1º, моју дубодолину у равници и, захајавши „парипа“, – ROADASTER*, бицикл широких гума, предвиђен за вожњу по неравним теренима, сјајан, нека врста бициклистичког „landrovera“ – покушао да не журим ка другом контрасту. У ту сврху смањио сам брзину на регулатору*, а педале окретао по инерцији, тек толико да не бих стао. Разлог за спорост крио се у интенцији да у путу наберем што више лепота које ће ономе под бројем 2 послужити као пандам. Тако сам се, рецимо, дивио искрслим, мало одлуталим овцама и псу–пулину што их полукружним трком опкољава и враћа у стадо оштрим, бесним лавежом. Затим неким далеким кравама и невидљивом, али чујном краварском бичу, те двема усамљеним козама привезаним за танка стабла и једном шареном кучету, онда витким коњима на појилу, па живини што је из кокошарника покрај оронуле куће потекла у раштрканим поворкама: кокошке-обичне, кокошке-кикирицке*, морке, патке, гуске и готово неизбежне за комплетну „параду“ – ћурке ... Изашао сам на ауто-бан сувише брзо и неопрезно – као да је близина асфалта одједном помела у мени сву потребу за оном спором, достојанственом вожњом. Елем, повећавши брзину, стуштио сам се према десној страни пута налик такмичару који се бори за престиж у каквој трци...! Једна фуриозна цистерна ми је због тог „маневра“ сиреном, слутио сам, све по списку извређала. С правом – огромно возило избегох за пар критичних секунди ... Чудно: био сам у том рискантном моменту сигурнији у свог верног „коња“ него у себе самог. Бицикл се, опет, и ту показао изузетним. Сада сам већ хитао ка свом другом контрасту. Жуђеном. Да ли баш...? Амбиваленција се крила у том придеву и, практично, у свим наредним потезима. Разложна амвиленција, поткрепљена надајућим финалним задовољењем. После пређеног километра и по – колико ме је обавештавао од преласка на траку укључени даљиномер – прикочих и зауставих се. Обема рукама подигох Роксандин двоглед: прилично јасно увиђам да је место на које журим ограђено жицом. То ме не изненади: имало је такву заштиту и пре седам година, али преко стакла, подешавајући оптику, прецизирам и нешто ново: ограда је бодљикава. Чему толика мера предострожности од, колико се сећам, безмало два метра? Који нормалан свет ће  т а м о  задирати...?

Мали, ретардирани Циган код бараке, претходнице циља, како назвах још онда то ругло накарадно састављених и укуцаних дасака, лако се дао подмитити, али тешко поднети. По уској, прашњавој стази пратио ме је у стопу, слинав, ужегао од масноће и прљавштине, до крајности несносан. Вртео је исте опаске, очигледно научене напамет: „Чико, та наша рупа много опасна! Клице, каже тата. Клице! Рупа много опасна! Клице, клице...“ Дао сам му још пет евра и показао прстом да заћути: били смо стигли до контраста број 2. Тада видех да је ограда виша него раније за отприлике пола метра. Показао сам малом „чувару“ на лимена врата са гломазним локотом. Отварај, саопштих му погледом. Негодујући, откључао је катанац, гурнуо врата ногом и брзо се одмакао.

Ушао сам у простор мог жуђеног. Пажљиво осмотрих: бетоном оивичена квадратна рупа величине омањег базена могла је, за трен, некоме неупућеном* да подржи илузију каквог пливалишта. И заиста – на трен. Јер овде, у овој удубини, није почивала вода... Нагнуо сам се јако и, ако смем рећи, храбро. Удар смрада, до тога часа тек језиво наговештен, био је страховит...! Морао сам накратко да запушим и нос и уста, па и стомак да стиснем, а не сећам се да сам приликом прве посете – о, дрчне ли адолесценције! – то учинио. И отпочео сам да гледам у све, у сву гадост људском руком почињену. Доле, на неких три* метара дубине, лежали су наврат-нанос побацани мртви сродници оних дивних бића које побројах на путу: овце, пси, краве, козе, коњи, живина ... „Староседеоци“ и „придошлице“, иструлели или у разним фазама труљења – сви су били обједињени у том малом, квадратном инферну. Помешани дробови животиња прљили су ми очи, али гледао сам! Ројеви мува и мушица што вршљаху по том паклу као да су се зујањем уортачили са воњем, али трпео сам! Ту беху где издвојени, а где изукрштани, и рогови и папци, и чељусти и кљунови, и канџе и копита, па повесма вуне, одране коже, чекиње, разбацане кости, перје... Једна Пикасова глава бика узвратила ми је поглед, а један Рембрантов во исцерио ми се нутрином!... Много жучи и жутог на „платну“ видех пре него што се одмакох, искашљавајући се кратко. Мој контраст број 2, контраст типа живо-неживо, најсуровији, упамћен је као и претходни искључиво чулима. И сада га поново стављам у депо тешког, драгоценог искуства, али као зрео (или бар зрелији) човек-ејдетичар. А када га сутра, на журци мојих пријатеља, од који су неки и вегетаријанци, у сећање доведем и кроз онај урбани гламур прошетам, па слику обрнем два-три пута, вредећи ми и више... Знам!

ТРИНАЕСТА

---

[1]Хорхе Луис Борхес ПРОЗА ПОЕЗИЈА ЕСЕЈ,  издање „Братство-јединство“, Нови Сад, 1986. година.

 Наводник је из приповетке „Бесмртник“.

[2] Са енглеског: све је на продају. Радња ове приче дешава се, иначе, 2010. године, односно пре рата у Украјини.

[3] Овде Тања очигледно алудира на филм о Џемсу Бонду„From Russia with love“ снимљеном у другој половини двадесетог века за време тзв. Хладног рата.

[4]Са енглеског: Зид срања.

[5]Са енглеског: без граница, безгранично.